Отаџбина

640

ЖЕЉЕЗН. САОБРАЋАЈНА ПОЛИТИКА

За жељезнице, саграђене о државном тронжу и у државној експлоатацији. настају са свим други одношаји него за жељезнице које су саграђене од приватних друштава, или под гараннијом државном па их експлоатишу прнватна друштва. У првом случају држава се стара највише да на жељезннци заради онолико колико јој треба за отплату уложеног капитала, не тражи ни интерес на тај капитал , оиа са својом жељезницом не прави ннкакав »кшефт,« него је сматра као једно саобраћајџо срество — као друм — који је подигла за унапређење благостања својих држављапа. Корист која се пма од таквих државних жељезница не лежи у ренти коју оне носе, већ у ванредној користи коју указују народној привреди. Другаче стоји са жељезницом приватном , јер ту се друштво стара да из њих извуче што већу ренту, а држава што већу корист за своју народну привреду. А још другчије стоји ствар са државним жељезницама које је какво друштво саградило о државном трошку, па их оно експлоатише — као што је случај са нашим жељезницама — јер друштво има државну гарантију за свој рад, оио је за своје редовне приходе осигурано. Оно нема никакве потребе да се само стара за већи саобраћај и за веће приходе. У оваквом случају мора држава да се стара да повећа приходе жељезничке , како би њима бар покрила гарантовану суму. С друге стране држава мора тежити што јевтитинијој тариФИ јер је главна задаћа, државних жељезница да подижу народно благостање. 0 тога се држава мора једновремено старати и за подизање и унапређивање земаљске производње, како би не само саобраћај гарантовао рентабилитет жељезнице , него како би све нове масе народие производње ушле у саобраћај- Најзад држава мора да спусти подвозне цене на жељезници и за то, да спречи конкуренцију кочијаша и рабаџија дуж жељезница. Чим приходи државне жељезнице покривају уговорену гарантију, држава треба да спушта цене подвоза у народном интересу. Иницијатива за овај посао треба увек да пође из управе државних жељезница, која никада не треба да допусти да јој се с правом пребацује да нема трговачкога духа нити разумевања за трговачка питања. У томе послу треба више трговачког рачуна него државничког бирократизма. Жељезничке тарпФе не смеду се никада употребити за истеривање што већих државних прихода, оне не треба никада да буду „Шеигасћгаиће." Узевши у обзир да се наше жељезнице, по самом гсографском положају Србије , иалазе између два страшна конкурента за њпх, између Дунава и Јадранског мора — ми немамо куда , ми морамо спуштати тариФе за аровоз робе кроз Србију, колико год се више