Отаџбина

С Е Љ А Н К Л

/

— СЊе, добар је попа; а после он је лепо жлвео сн вашом кућом. — Не може лепше бити — рече Анђелија. — А после, он и Лазу свакад призива себи. — Е онда ће ваљати!.... Кад поседамо — па још и попа са нама ... Ајд, ђогат!.... И ошинувши дешњака он се замисли. И Анђелија пастави исте мисли: »Јест, баш ће лепо бити кад дођемо тамо с попом.... Одмах је друкчије !.... »Оћетели?« — »Оћемо. <( — »Колико тражите девојци?« —■ »Бројите!«.... И ми бројимо. »Је ли доста?® ■- »Доста!«.... Колико оћете у кућу? (( .... И опет доста.... »И'онда свадба ... Сватови јуре по овом иотесу, пуцају пушке, певају Цигани ... А млада двори кума у колима, па скочи с кола и љуби мене у руку.... »И ради, ради, трчи, смеје се; мене зове: »мајко!« и љуби ме у руку.... А дође Ика и голубица па питају: »како је; слуша ли? <( .... А ја одговорим : »к'о што је Вогу воља! (( .... П'онда, уиуче!.... Их, боже унуче!.... Мушко па налик на Лазу; па стисло песнице и дигло ручице и трепће ситно!.... А ја га узмем на рукс па носам носам, и тепам му и милујем га и велим : »Вала ти Господе !.... Ти се опет насмеја на ме и на нашу кућу, и, ево, Господе нећу те срдити; молићу ти се и нећу кукати за онима, ко.је си ти одазв'о себи на истину«.... Кола уђоше у село. За мало и они бише пред кућом. Вукосава им отвори капију и они уђоше у авлију.... У понедељник Анђелија рече Лазару да позове попу. Око ручаницс дође попа, Милан и Пера Икин. За мало па ево и Јове Орећковића. Ноздравише се па поседаше. — Како код куће Јово ? — пита попа. — Вала богу, појка, добро су. Изнеше ракију. Попа наздрави Јови, Јова оном до ссбе. .. и тако до ручка. Ручаше, па онда Јова изађе са попом и сељацима, који су с њим дошли, те проврљаше мало по авлији. — Ово је добар газдалук ? — рече Јова. — Добар — вели попа. — Имају ли још имања осим оног што се сучељава са нашим земљама ? — Два пут толико ! — рече попа.