Отаџбина

12

С Е Љ А Н К А

— Јс л ти право? — уцита. — Још нешто. — А шта, по богу ? — Да поделимо вуну и кудељу и ћетен. — Зар и то ? — И то! — Еј, снајо, снајо!... Бог ти судио! — Немој се љутити најо!.. Најбоље је да знамо свака своје ! Анђелија поделила све. — Је л ти сад право? — Право ми је ! — Да Бог да , дијете, што ти од мене чинила — и од тебе твоја деца то исто!... — Немој клети, најо! Ја што сам урадила — паметно сам урадила! Зар би то било лепо да се гложимо око свачега, те да нас свет попира по устима. Овако је најбоље! Ни ја теби крива ни ти мени дужна! Анђелија јој ништа не одговори него се само склони испред ње. »Шта мени бог даде ? к — мишљаше она. И омрзе Аницу. Просто, није могла да је погледа а да се не наљути. Дође јој по неки пут и она ускипи па би да огледа да ли јој може судити. »Она ми оте све. Оте ми дете, оте ми имање, оте ми моју једину радост : да се одморим ! (( .... Али се опет примири и рекне : — Тако ми је, ваљда, судбина!... 11 уморно тело опет поче радити. Окренула је се сирочадима Њима је прела, њима је ткала, њих је прала, њих и миловала; јед,ном речију: поста им мајка Вукосава беше њен помоћник и њен разговор. С њом би се она дуго разговарала па и насмејала ћеретању њезином. Вукосава беше иста Марта, мати јој; онако беше и ђаволска. Није се тужила свету на своју судбину; није шта више ни Лазару. II од њега је крила. Она је се склонила да не буде свађе. међу њима. Једина створења која су завирила у њену душу, беху Ика и Миленија. Њима је она опричала сво, њима је се изјадала и оне су је жалиле. У селу су сматрали Анђелију к'о срећну жену. Из њене куће никад не полети реч. Једина је Пантића кућа која није попираиа по устима.... Аница је све више отимала ма у кући. Она је била потпуно домаћица. Анђелија јој попушташе. Она одступаше — од свога