Отаџбина

КЊИЖЕГШИ ИРЕГЛЕД

475

шћу, иа чак и заједљивошћу. Али имајући пред собом јасно свој задатак, ми се тиме нисмо дали уплашити, већ смо постепено читали и нроучавали дело. Кратак и збијен резултат тога читања и проучавања је пред читаоцем, и ми би били и сувише дрски, кад би о њему хтели што год даље говорити. Међутим ми се нисмо зауставили на томе. Хтели смо да чујемо и мишљење других у разним питањима стручних и меродавних. И једно од тих ми овде саопштавамо. То чинимо с тога> што се у главноме и сами слажемо с наводима нашега поштованог нријатеља, а нарочито с тога, што је оно са нашег далматинског приморја, од човека родољуба и пезнаваоца наше књижевности и народног живота. Наш уважени пријатељ пише: »Уцрав човјеку срце расте од сласти, нетом почне читати дјело г. Карића, јер све иде једно за другим по реду лијепо, разборито, с математичном тачношћу, а живо, весело, с-а свом душом; тако да те заједно и учи и забавља.... Ако гледам на облик у писању, ријеч слатко тече за ријечи, ставак по све наравно држи се сгавка, тако да ти лако све остане бистро у памети, ако си и мало с помњом читао. Красни су уводи готово свакога поглавја. А једно поглавје тако иде за другим, да се човјеку чини да не може бити друкче, па се тако и не онажа, кад се прелази с једне стране на другу.« и т. д. Али мој цењени иријатељ је нашао и мана и ја хоћу да из тога дела његовог писма иаведем неколико редовс. »Мана му је, вели он, што није донео слике гласовитијих Срба из Краљевине, као ни слике гласовитијих битака и места њихових попришта мена му је, кад говори о старијем српскијем новцима, што им не каже и имена, кад се аа њих знаде, а опет на другом мјесту на ситно описује старе римске државе, како да стари наш новац није достојан спомена пред туђинскијем стварима таизш, ргае1;опа и тиМо. Ако нам наше ствари не прикажу онолико колико је пристојно ова дјела, која су баш за то писана, која ће друга? Зар ћемо губити вријеме, које је за свакога скупо, а нада све за мале народе како што смо ми, искајући (тражећи) те миле наше ствари по каквим часописима разметнуте тамо амо, како какав ратни плијен, који се није кад имао скупити и лијепо уредити«. Ми од своје стране нећемо овде ништа додавати, јер смо узгред већ чинили примедбе. Остаје нам још да кажемо коју о језику и сликама. У г. Карића је језик у главноме привилан и добар и ако се стил не одликује особито. Ми смо прибележили неке ствари којима би се што могло замерити, али њих није много, а уз то смо ми и иначе прилично — и нехотице — отегли овај приказ, који је првобитно требао да буде што краћи. Што се слика тиче, ту би имало врло мало да се каже. Види се да је г. иисац на њих утрошио и труда и новаца,