Отаџбина

ПСИХОФИЗИКЛ И ЊЕН ОСНОВНИ ЗАКОН

493

усвојити ; то у осталом признају и саме присталице његовог нредузећа. У нрилог овоме тврђењу, ми ћемо по Делбефу / — коме се не може пребацити да је противник психоФизике и који је и сам , на основу многобројних сопствених експеримената покушао да Формулише однос сензација и надражаја — навести неколике важније тешкоће са којима се сусреће Фехнеро п а Формула. Пре свега, аналишући ма.тема,тички Фехнерову формулу, долази се до аисурдних запључака, а на име: а) да надражају = 1 одговара сензација равна нули; б) да надражају 1 одговара негативна сензација. в) да надражају = 0 одговара бесконачно негативна •сензација. Бранећи своју Формулу од прве консеквенције, Фехнер вели, да као год што има тако лаких терета да ни најосетљивије тзразије нису кадре да покажу њихову присутност, да тако исто има надражаја тако слабих да сензације, које они изазивају, остају ненримећеие. То бива на пр. са звуком звона који звук слаби у мери у којој се од њега удаљујемо и најзад постаје за нас неприметан, никакав; и ако звучни таласи не сусрећу никакву преиреку која би им сметала да дођу до нас. Исто тако, ми чујемо брујање мравињака, а не чујеме ход једнога мрава за себе. Обележимо дакле, вели Фехнер, нулом ону прву сензацију која се јавља у свести, кад надражај достигне извесну довољну јачину, на пр. '| 50 грама за сензацију притиска, или, за светлосне сензације, светлост чија интензивност није мања од ж / 300 интензивности коју има светлост пуног месеца и т. д.... нула дакле одговара тачци на којој се сензација појављује и ишчезава. Сензација почиње не с количином надражаја равном нули, но са извесном коначном количином која је изнад нуле, као што је то у осталом случај и код логаритама који

1 ОеЊоеиГ, ЕЈетепвз с!е рзусћорћу&јдие §еп^га1е е1; 8рес1а1е, Раг^з 1883.