Отаџбина

492

ПСИХОФИЗИКА И ЊЕН ОСНОВНИ ЗАКОН

два тона одговара увек исти однос бројева вибрација ; истом приметној разлици дужина две линије, исти однос њихових ствариих дужина; истом приметној разлици два терета исти однос тих терета. Другим речима да истом приметна разлика између два надражаја исте врсте зависи,; не од разлике, но од међусобног однбсатих надражаја, или, да стварна разлика два надражаја који се разликују за најмању приметну разлику, расте сразмерно јачинама надражаја. Очевидно је да значење овога става није исто које и значење Фехнеровога става по ком „надражај мора расти сразмерно надражају те да би сензације расле једнаким прираштајима" или «да релативно једнаки надражаји одговарају једнаким прираштајима сензација". Вебер не вели ништа о закону, по коме сензација расте са јачином надражаја. Шта више, лако је показати да између Веберовог и Фехнеровог става не постоји ни онај узрок нужности који мора постојати између принципа и последице. Довољан ће нам бити зато само један пример. Држећи у руци један терег рецимо од 100 грама, ми имамо сензацију извесне тежине. Узмемо ли другом руком један терет од 1000 грама. добићемо сензацију много веће тежине. Ако сада терету од 100 грама додамо још 100, а терету 1000 још 1000 грама, прираштај је на обе стране релативно једнак, а у томе случају требало би, по Фехнеровој Формули, да и прираштаји сензација буду једнаки, т. ј. да 1000 грама додатих с једне стране граде на нас исти утисак као и 100 грама додатих с друге страие! Доиста, сваки ће а рпог1 признати а и огледом се може лако уверити, да није тако у ствари и да ће придодани терет на једној страни бити мањи, на другој много већи. 1 Ну све да је Фехнерова дедукција и оправдана, и да је принцип мерљивости психичких иојава у опште и сензација на по се неоспоран, опет се Фехнерова Формула, бар таква какву ју је он Формулисао не би могла 1 Види о томе у (( 8112ипд81)ег1е111е \\ : 'Јепс1' Акас1егте, III АћШ. В. 72, Н.' \' )у чланак Ферингов (( Ш)е'г Ресћпег'з рзусћорћузГсћез Огезећг^.