Отаџбина

ДОБРОВОЉАЦ

Док тек у један пут пуче пушка нека, А господин Паја од некуд се јави, Иде, као, прашљив с пута, из далека, По лицу му свуда млазеви крвави, А црвено рухо обукао на се Видела сам таки дабићемо гласе. 5. Јер сановник ве.ш: пуцањ пушке снити Значи, да ћеш гласе од некуд добити; А крв и црвено слути на весеље Значи, да ће нешто срцу да ти годи; Значи, да ће бити испуњене жеље, И да ће се нешто брзо да догоди. Ето, па сад реци, да нам сан не вреди, И да се у залуд у сановник глсди." 6. Весела је Драга и радосна била, Док јој се у мисли не појави Мила. Али кад се Миле Инђићеве сети, Остави је срећа, па је туга узе, И лицем јој тужан осмејак прелети, А у оку јој се заблисташе сузе. »Та на што ми,» рече, „ова радост вреди, Кад он на ме јадну више и не гледи?" 7. Али баба-Мара већ бејаше села, Прекрстила ноге, и карте узела. Оне су јој биле као лек од бриге, Са њима је она јаде разгонила, Читала је из њих к'о из какве књиге, С њима је у цркви пет-шест пута била, И сад, што год рекну, то се мора стећи Докле их не баци никад неће лећи. 8. Највише их баца, кад је нетак млади, Јер тад и онако свог посла не ради, И тада, што кажу, то се брзо збива. Чим јој Драга карте у рукама виђе, Како млада беше тужна, жалостива, Таки јој полако, к'о позвана, приђе, 11а и она седе на застрт под доле, Не би ли јој карте ублажиле боле. 9. Баба их промеша, па шаптати стаде, Прекрсти их руком, па их Драги даде, И она их руком полако пресече, А баба повика : »ето, радост цела!" Па онда поређа и радосно рече: »Вуди ми ти кћери, сретна и весела ! Ево теби наде, ево теби среће. А на њу он више главе не окреће.