Отаџбина

572

Н Л II Р Н С Т 0 .1 У

муком оде до других врата. Одмах се све утишало; слику спуштише нечујно на земљу и слуге одоше. Први собар уђе с друге стране у предсобље, седе у своју наслоњачу, узе бурмута, али заборави да га шмрче. Тек кад Баум уђе пошмрка бурмут. И он јс мирно седео према Бауму; неколико пута затресао је главом и посматрао своју велику наслоњачу. Да, да, ту ће у скоро седети онај тамо, а тебе ће отпустити. Тајни кабинетски саветник нрође кроз предсобље ; стари собар заборави, да му брзо донесе шешир. У место њега учинио је то Баум. Баум беше опет чио, сад није било време за умор; сад ваља добити главни згодитак. Звонцеу кабинету опет одјекну. »Има ли још кога у предсобљу?" упита краљ првог собара. »Да, Баше Беличанство, лакај Баум. к »Нека уђе. 1< Баум беше сада свестан свога високог положаја. Крал, није казао, да каже шта има дежурном коморнику, он је викнуо: >,Нека уђе <( — он хоће с њим непосредно да говори, сад је добио високо повереничко место. Отаро покорно држање Баумово беше сада још свечаније. »Имате ли каквих порука?« упита краљ. »Немам, Беличанство. (< »А шта вам је то? с< »Величанство,« одговараше Баум и метну на столицу што је држао везано, одрсши чворове и настави: »Беличанство — овај шепшр гроФигде Вилденортове нашао сам на језеру, ове цепеле на обали између врба.« Краљ пружи руку на те донесенс ствари, али он је опет трже и метну на срце. Он је гледао укочено и зачуђено Баума. »Шта хоћете с тим?« запита он и руком пређе преко главе, гладећи косу, која му се беше уздигла. »Величанство, с< оастави Баум, а и сам је дрхтао, кад је угледао краља како је потресен, »Величанство, ово је имала на себи милостива гроФица, кад је са мном изјапгила и побегла — <( »Побегла? И — <( Баум метне руку на свој сахат ; он није могао да види секунде, али их је ипак могао у мислима избројати, и лагано рече: »Милостива гроФица се нрошле ноћи — не, предпрошле, у језеру удавила. Лађари су видели, како тоне један женски леш, сутра, трећега дана, избаци ће је вода —«