Отаџбина

Н А II Р Е С Т О .1 У

573

Краљ му махне руком — доста је — а рука му је дрхтала; он се ухвати за наслоњачу, а поглед укочио у шешир и ципеле. Баум обори очи у земљу, ои осећаше, како је краљ управио поглед на њ, он није погледао горе; ои посматраше патос, он се сад диже, и подиже лакаја до трона, поред краља као његовог повереника. Скромно спустио је Баум главу још ниже; он чује. како краљ иде по соби горе доле, он не поглсда горе; у обореним очима лежи знак потпуне послушности и савршене оданости. Оад стаде краљ мирно пред њега. »Од куда знаш, да се сама убила »Ја не знам то. Ако Ваше Величанство заповеди, гроФица да буде удављена — <( „Ја? Како то? (< »Ве.шчанство, молим најпонизније — смем ли све иснричати? (< »Можеш — 1< Краљ му је казао ти — то он каже само својим људима. Искупивши сву снагу рече Баум : . »Величанство, ципеле сам ја сам нашао, али шешир сам добио од једнога човека, коме се све може веровати.... пољак мисли.... а. можда би за тога човека добро било.... могао би се после годииу дана помиловати и у Америку послати.... његов брат.... тамо је.... (< »Ти збуњено говориш!« Баум дође опет к себи. »Њу је могао убитн какав крадљивац дивљачи. Зло је само то, што је она послала једно писмо Њезином Величанству краљици — а »Краљици? Где је то нисмо? Дај га овамо!« »Ја га немам. Собарица ми га је отела.® Краљ седе. Дуго се ништа није чуло, до само куцање сахата на столу. Оад се краљ подиже, хода по соби; он се окрете и приђе Бауму. Тако суди светски суд, суд о животу и смрти. Баум се дохвати за мараму око врата, њему је тако стегнуто око врата. ето — ето ударца. »Знаш ли ти, шта је било у писму за краљицу?® »Не знам, Величанство. 1< »Писмо је било запечаћено? с< »Јесте, Величанство.« »И иначе немаш ништа више? к »Ипак величанство, ево ово. То сам готово на силу отео од собарице. И ево још нешто, Величанство : код ципела беше и крви и на овом цветићу има неколико крвавих капљица од ње.«