Отаџбина

Н А П Р Е С Т О- .1 У

575

„Ти си могла узвишено да живиш па да умреш, да смрт призовеш — а ја то не могу, јер ја не живим само за себе I говораше оп својој пријатељици, и у сред жалости њему је изгледало, као да му се у грудима отвара нов извор живота. И то си ти учинила — сећаше сс он даље мртвс при|ател>ице — па ћеш вечно живети у мени; без тебе — ја бих то признаО н прел самим Вогом. кад би пред њега изашао — без тебе не би пронашао у себи извор свога бића, Кад бих знао само једно дело што би могао бити споменик твога живота.... Краљ се сад опет сети, да у његовом кабинету чека један лакај. Бегне му тешко, што нема бар један часак да осећања своја може разбистрити. и као у лету паде му први пут на ум; ко многима заповеда да му служе, он је многима и обвезан; они живе и даље својим животом кад учине своју дужност. Нешто од последњих речи Ирминих облетало је његову душу као зрак. Он се врати у кабинет. Ту је стојао Баум мирно на истом месту као сто или столица. »Кад си ти отнутовао ?« запита краљ. Баум је мирно причао. „Ти си извесно уморан,« заврши <<раљ. „Јесам, Величанство 0 »Иди те се одмори, па ат;о имаш још што да кажеш, ти ћеш то учинити, јеси разумео?« »Врло добро, Величанство, благодарим најпокорније.« Краљ скиде прстен с великим каменом*и држао га према сунцу и обртао га, те се светлио. Баум мишљагпе, да ће му краљ тај прстен поклонити у знак милости. Али краљ метиу прстен опет на прст и запита: »Јеси ли ожењен?« »Био сам, Величан ;тво.« „Имаш ли деце?« „Једног сина, Величанство.« »Добро. Буди увек спреман, ја ћу ти у скоро издати даље наредбе.« Баум изађе из каоинета. У предсобљу довикне он првом собару милостиво: »Седи, седи!« и оде брзо. Нико не треба да види, шта му се може из очију прочитати — краљ му је »ти« казао, питао за његову породицу; он је повереник краљев, њему предстоји најлепша будућност. Он оде у свој стан у бочноме крилу замка. Краљ беше сам. Ништа није имао код себе, само шешир н ципеле Ирмине. Дуго је гледао у њих. То би била песма — љубав-