Отаџбина

98

О СРАЗМЕРНОМ ПРЕДСТЛВНИШТНУ МАЊИНЕ

природно је склона погрешкама тта често и самово-ћама, морали су још из рана увидети недостатке у фонкционисању конституционалног меканизма. Од 1832 године, када је важном парламентарном реФормом затворена аристократска ера у енглеској политичкој историји па до 1884, када су широм отворена врата парламента демокрацији , питање о представништву мањине било је више пута предмет највећих дискусија у доњем дому. Година 1867 обележава у том погледу периоду, као што ће се мало даље видети. Под утицајем радова енглеских ФилосоФа, државника и публициста, као што су Џон Стјуарт Мил, Томас Хер, Ло, Џон Лубок и многи други, нова мисао распрострла се са бриганских острва врло брзо , и најозбиљније ирихваћена од стране континенталних писаца. Данас у више држава постоје нарочита удружења са литерарним оранима којима је задатак да пронађу начин практичан за примену сразмернога представништва. II Сви досадашњи планови који су истицани овде онде дасе помоћу њихзамени систем по већмни могу су свести у две главне групе. Прва обухвата системе којима се просто смера на представништво мањине; по њима већина увек задржава превагу над мањином, којој се само неки део одређује, тако рећи из милости. У другу групу улазе системи којима се иде не само да се даде мањини неки део који може бити веома несразмеран, него да се постигне што потпуније сразмерно представништво народа. Најважнији системи прве групе ови су : а; Систем кумулативнн , то јест систем по коме се гомилају гласови на једнога кандидата. Вирач располаже са толико гласова колико неки изборни срез бира посланика, и он их може дати све за једног, а може их опет расподелити међу више кандидата, па који тако добије највећи број гласова оглашује се изабран. По томе систему Фиксира се извесан минимум гласова испод којега