Отаџбина

514

в е т а р

— Таки сте ви сви, данашњи младићи ! Не знате шта хоћете, па не знате ни шта раднте ! . . . Хај, хај ! како су ваши стари бегенисавали девојке, а како се ви данас — за љубљујете ! Свн ви, сви ! . . . . Па онда као да се трже из неког сна, пљесну се рукама, и окрете се мени оштро ми гледајући у очи : — Али наопако ! да ти откуд не волиш Ђорђа, па да с тога не узимаш му ?! ... . Да откуд ти нећеш да учиниш пему све што човек може учинити. па дајеш чисто ме срамота да кажем — па дајеш срце његовој ћерци ? девојци красној, поштеној. честитој, доброј кућаници ; алн девојци — разабери се молим те ! — коју си ти јуче први пут видео ! . . . . Само немој да мислиш да ја. имам што против ње ! Не, Бога ми ! Бог је велика заклетва ! Али вн, данашњн младићи ! . . . Онда се швесну руком по челу: — Ох, шта ја грешна у Бога радим ? . . Мећем девојцн грану на пут !... Нди ! . . . Иди ! . . . Иди . . . Она ме очајно дохвати за руку, управо довуче до врати п отвори их! Ја ухватим њену руку и пољубим. па широм отворим врата: — Пдем. мамо, овде је —• страшан дим! К;1Д изађем у авлију врућ, јак ветар духну н отвори капију. Ја изађох на улицу. Н као да у даљини видех пешеве од Ђорђевог капута, како их носи ветар, и још као да чух два три пут удар његове штаке о калдрму, па онда се опет све зави у облак од прашине. . . . А оно тамо далеко према њима, да није оно Јоца доктор ? Чудно сам се осећао кад уђох у собу и видех маму у оном свечаном расположењу као кад прича : «А шта ја теби, море. рекох, а ? А ко се стара за она два црва !!" 0 Божићу 1888. , ј /1. ј Л аз.