Отаџбина

В Е Т А Р

Чујем како се затворише врата од капије и одсудно впдим иа лицу моје матере онај озби.ван израз, који се на њој види само кад је говор о мојој женидби. Још мање него мало и све је пропало : — Мамо! мени се донада ова девојка! — Красно дете! Разиђе се дим у соби. Нека давно невиђена светлост сину, и све замириса надом и поуздањем. Ваљало је хитати. Ја сам увек разумевао своју матер, па и сад сам разумео да треба сад, и то одмах кидати : ■—Да их зовнем!? и ја поскочих вратима. Али као Црвено Море пред Мојсијем, тако се њена лепа и суха ручица испречи преда мном. —■ кад јој погледах у очи, видех нешто огромно велико, али не разумем ни оволишно ! — Иди, ако ћеш! рече она, и њен поглед раздвоји Црвено Море. — Иди, ако ћеш! Бог га убио ко ти у томе стане на на пут! Било је још толико времена да сам их могао вратити с капије, али ја се не макох с месга, и као окамењен гледах у мајку. — Иди! То је једно добро и честито дете! Знала сам јој и матер — красна жена! И Ђорђе је један поједан човек! Он ето сад није ни зашто, али се још не да! II ја ти кажем — мамин глас поче емФатично да звони — и ја ти кажем да се он никад неће дати злу ! Он је од старих љу)и\ он је јунак и верује у бога!. ... Иди, ако ћеш!....! Али у њеним очима стајала је друкчија нресуда. Ја седох и саслушах је оборене главе. Она као да паде у неки занос, и као да себи самој или некоме другоме — а не мени — узе говорити :