Отаџбина

512

В К Т А Р

пошто више не може радити заната, да је наумио тражити службу » Моја мати виде да је последње парче тако велико, да не може у ковчег : — Каку службу, брат-Ђоко? — Па тако! На пример код општине штогод На прп мер ја.. тако Ето могао бих на прпмер, како ћу тн казати ? — Оно јест, тако је! рече мама и приклопи капак. Дигоше се. — Шта?! хтедох ја уплашен внкнутн. Шта, зар већ? Зар за увек? Зар је то могућно ! ? Али ја не внкнух, не «сруших небеске сводове,» него једва прошаптах и то — њој : — Зар већ идете? Она тужно слеж.е раменима и послушно показа очнма на оца. — II сад одмах седате на кола, сад одмах путујете ? Одмах ? — Одмах! Не знам како смо се опростилп. Ништа нисам видео. Било је у собн и мрачно и загушљиво, и тавница се почела спуштати и дим од дувана каменити и све да те угуши ! Ја сам се руковао — то знам. Знам да сам и мами стискао руку, и да ми је она озбиљно смешећи се рекла: «с богом. али ја ћу само до врата!» II врата се затворише. Мама се врати. Чујем у авлији кораке и лупу од батине, којом се Ђорђе поштапа. Још један тренутак и — све је изгубљено! — Мамо! — Шта. брате? — Мамо! . . . . Ја ти Још мало па је — доцне! — Мамо, не знам за што, али ето видиш, ја