Отаџбина

В Е Т А Р

511

Ђорђе је дошао да се опрости. Одлазак је ту , све је већ спремно. II запрегнута кола већ их не знам где чекају , и не знам где ће још вечерас на конак. па ће сутра рано да грабе даље , да не знам где опет падну на ноћиште. Разговарали су. —■ Ђорђе је причао, као што обично раде прости људи махом о себи. Само су све те његове приче по добу, земљишту, личностима познате мојој мајци, п с тога су је интересовале. Ђорђе је причао прво и највнше, а ваљда из куртоазије о моме оцу — о њему је много прнчао. и моја је мати гутала те приче После је причао о сребрњацима начелннковим. о либадету што га је везао његовој покојној жени . о ватри . која је сагорела и њега и нас, о некакој помади од које растп коса и шта ти ја знам! Често је се смејао . тако слатко и куражно. да сам ја увек плашљиво погледао на њу. А она је била — затворена књига! Ја сам сваки час покушавао да кроз дим од дувапа прочитам штогод , али на њеном лицу стајаше , као на насловном листу каке књиге нешто крупно и неразумљиво Хтео сам и да јој бацим који «значајан поглед», али или ми то није ишло од руке, или се она чинила невешта. 11а послетку Ђорђе поче свој говор пресецатп са: хеј, хеј!.... Боже мој! Ала се онда живело!.... Остари се, па то ти је! Било је то у неку руку паковање мисли. Он је прибирао, слагао, утуткпвао. Турао у празнине по неко: «да ће зар бог!» или «бог све може!» — Али је покрај ковчега било подоста ствари, које он као да се затеже да потрпа. Моја му мати прискочи у помоћ: — Па шта сад мислиш, брат-Ђоко ? Он брзо покупи све око себе и баци пред матер. Рече : «Да се осећа боље. Да му је Јоца казао да то може бити још боље! Да је на послетку божја воља. али он се нада од бављења у «природи» код брата. А после.