Отаџбина

В Е Т А Р

лону, мирис, који као у декембарско јутро рези и сече, и чини те подиграваш и летиш куд си пошао. — Чуо сам њену свирку, чуо неку дотле нечувену сонату ! Али како је она свирала! — Ја сам одмах видео и осетио колико израза, колико срца, душе, племенитости, поноса, страстп, свега великог у оној, што тако с осећањем оживљава и за небо везује наш орган слуха. Ја се чудим да јој још тог вечера нисам пао пред ноге , да јој нисам казао.... Али шта је , шта је то све ? Како се све то губи, бледи и издише пред величанственом простотом мога најновијег познанства !....

Тога дана било је топло , али је дувао јак ветар. По гдешто би поједини впјор силно цимнуо прозором, или би напео стару пошклобучену тапету на зиду, па бп одмах одлетео даље ; и док се око нас слеже прашпна, чује се како у даљини хуји и све се диже у облак! Ја сам с мамом седео после ручка п пушио. Ћутали смо. Чини ми се да смо обоје слушали ветар. У тај пар врата се широм отворише и уђе Ђорђе са штапом пруженим пред собом, са сестром и са ћерком. Чини ми се да сам почео цвокотати зубима. Сад ми је било све јасно ! Сад сам видео шта ми је он и ока .' Сад , сад за који минут , и моја се судбина решава: Био сам тако збуњен да ми хиљаду којекаких планова и мисли дођоше у памет. Као удављеник видео сам за тренут цео свој живот не изузимајући ни мој јучерањи сан, ни Јоцу у њему. Понудпли смо их да седну. Мама нх иослужи, а ја сам опет Ђорђу правио и палио цигаре. Пушили смо, тако смо много пушили, да се у нашој великој соби ништа није видело , и шеталица од сата као да се лактовима гурала кроз дебео дим.