Отаџбина

В Е Т А Р

гословим, овако као владика. у накрст! Само што ми је нешто хладно по листовима. Гле ! А ко ми је то метнуо порцуланско око на лист! Та то је мртвац! Јао, јао! Не могу да вичем. Ма ма — Сине, окрени се на другу страну! Кад сам се разбудио видим да свиће Протеглим се и покушам да мој сан поновим, да га растумачим и да га упамтим, али ме мисао поведе далеко натраг: Сетих се ње, Каролине! Сетих се кад сам јој главом лежао у крилу на клупи, у дражђанском Великом Врту. Око нас шума и чисте стазе Као да чујем Лабу и детао негде кљуца, а у ушима ми зуји, и ја гледам горе и видим само небо и њу! Сав свет је она и она сав свет ! И у грудима ми се нешто све више шири , н одмах се напуни мишљу о њојзи, и опет се шири, све впше. све више, и опет је она и само она што тако силно пуни и распиње моје груди! Ја је љубим и на груди стискам, а она затвора очи и сањајући повија се натраг и предаје се истој слаткој и неодољивој срећној мисли. Ах, како сам тада срећан био, и опет тако «неискусан», да сам мислио ништа ме од ње раставнти не може !... После се сетим Марије, ах, те прве и једино истпнске моје љубави ! Сећам је се као детета , сећам као — као жене^ али — не моје жене ! У какав се мађионични, сањиви, срећни поглед склапају оне њене пусте очн ! Ех , шта сам тада мислио, шта осећао, шта хтео ? Зар да живим без ње, зар. . Али један внјор !... Па Станке се сећам ! А и како не ? Сећам се онога првога вечера што сам га ировео у њиховој кући ! Ах, то вече ! Ушао сам невпђен у предсобље. Од велике собе су била врата широм отворена. Она је седела за клавиром. Гледао сам је са стране. Видео сам јој гипки стас, како се лако њиха, повијајући се за рукама десно и лево . Погледом сам јој се провлачио испод пазуха и разбнјао се о ону чаробну облину. Видео сам и њену облу руку, и мишицу, и ону чудесну рупицу на лакту. Осећам сам неки животан мирис у са-