Отаџбина

508

В Е Т А Р

II ту ноћ сам сањао. Сањао сам : а ја као идем неком ливадом. Све се зелени као јед, и у ваздуху нешто мирише н негде кука кукавица, а опет испод ње — ја не знам откуд — алн испод ње избија сахат! Од некуд пуше ветар и то тих, топал, миришљав ветар, и шуштп липа и онда један јак вијор! и око мене је сад гора; иуста, мрачна гора, и преда мном је стаза и опет кука кукавица. И чујем шеталицу сата. и она као говори, и то све на такт. и то менн говори : ., .Јан-ко ! Јан-ко » и још нешто, али не знам шта? Све је само мрачније, и дрва се спуштају и савијају. и стаза је све ужа и све се мање види, а нешто се провлачп и тешко корача, Тада ја видим девојку, девојку каке само на сну долазе ! Она се исправи и поверљиво махну руком и таш> слатко каже моје име: «Јанко, Јанко >> и онда још нешто, али не знам шта, само осећам да је нешто предано, поверљиво —■ љубавно ! Од ње нешто блешти. и гора се раставља и гиба, и све мирише ; и она се гиба и све се вшие упија у мене. Тада ја познам њу, познам Ђорђеву ћерку, и крепко и дуго и зачајно јој стегнем руку. Али она има нешто у руци, што смета да се моја рука шљуби с њеном п ја одвих једно парче хартпје. Гле шта је сад света! II сви упрли очи у то парче хартије и сви впде да је то лутријска обвезница, и да се бројеви светле н блеште, те се једва читају. Рекао бих да су ми однекуд познати ти бројеви, нарочито онај с кукуљицом и с капетанским чином? А, није! То је Јоца доктор! Гле како заљубљено гледа у њу! Познајем, познајем! Знам све! Ено онај исти озбиљан поглед на њему. који сам јуче опазио и коме сам се чудио! Дакле то ли је! Наравно ! А гле како се она хартија савила у Фишек и из ње се просипа злато! Блешти се, шушти и заноси његов сјај, а њих се двоје све више грле и љубе! Али, о чуда! Мени ннје ни мало криво ни жао, на против : мило ми је ! Нека, нека, узмите се, будите срећни, ето вам новаца, ево вам и мог благослова! Ево да вас овако, по старински бла-