Отаџбина

В Е Т А Р

507

слетку морати пасти општини на терет.» Казао му је јошт да ће му може бити зеленило у манастиру и «природи» донекле задржати. иа п иоправити бољку и тд. п тд. Мама је за цело то време тихо плакала. Само је по неки пут предишући испуштала речи : сиромах Ђорђе, спрото оно дете! — Верујте, каже Јоца, и мени је тако тешко, да вам не умем казатн. Много ми је чини ми се лакше гледати човека, за кога знам да ће наизвесно умрети. Али ово : Па мп је н иначе некако прирастао за срце и он, и и његова судбнна! Мучио сам се и мучио док сам се одлучио да му кажем да се у болници не може помоћи. Сад ми је чисто нешто лакше. Чини ми се да ће ми пасти неки терет са срца кад оде из болнпце. Сутра ће. мислим. Ја скочих : — Шта ? Сутра већ ! — Сутра, богу хвала ! Сад настуии једна велика пауза, у којој не знам шта је ко мислио, а ја сам само гледао Ђорђа како га она са тетком води колима. како он руком напипава ждрепчаник и како се побаучке подвлачи под арњеве. Како се свп намештају, гледају је ли он добро, и онда — кас. кас. кас ! Један облак прашнне и ништа се више не видп ' Много сам још сањао и «ФилосоФПсао.» Разабрао сам се на месту где моја мати говори Јоци да ће му снремити уштппака с медом, само нека он каже кад ће да дође на вечеру. Али и Јоцнно чело беше чудновато. Да ли то са Ђорђеве судбине ? — Па зар се доктори не науче већ један пут на те утиске, зар не огуглају све то ? Или можда?.... Којешта !