Отаџбина

506

В Е Т А Р

Вмдео сам да ннје за разговор и оставио сам га све до после купања, и тек кад смо и ппво поппли учини ми се да ћу успети с мојим нредлогом : — Чујеш. рекох. хајдемо, болан. код мене да вечарамо ? — Да богме, да ме јонг изгрди тетка-Сока ! — Та који ти је ђаво, шта има да те грдп ? — Па тако сто пута ... у невреме !.... — Чујеш. рекох ја одсудно, немој бити, брате луд! Хајде да вечерамо ! Јоца за часак само замишљено зачкиљи очима, онда погледа мени у очн. и као да се разбуди. као да скиде неку маску. као да стресе нешто са себе : — Хајде ! Дођосмо. Мама се обеселн и устумара. Убрзо би постављена софра и ми вечерамо. После задимисмо. — Је ли, Јоцо, рече мама, шта је бога вам са оним несрећнпм Ђорђем. Ђорђем Радојловпћем ? Као неким мађноннчким штапом преда мном се створпше опет њпх двоје. Ја чух како она нечујно плаче и како он криви главу, гледа у прозор и санћим бројн прсте на помоћниковОј руци. Он, који је донео, кад нам је изгорела кућа, сомун под мишком, и.... Пз Јоциног говора једва сам разабрао ове значајне речи Да се код Ђорђа суши нерв од ока. Да је болест неизлечљива, да сад још нешто јадно и назире, али да ће за кратко време вид са свим пропасти. Даље, да је Јоца покушавао још по нечпм да задржи напредовање болести. али да је остало све без успеха, и он је казао отворено стање ствари сестри и кћери Ђорђевој а Ђорђу је такође морао нагласити тежнну његовог стања — Ђорђе има једног брата калуђера у С. н тај га је звао к себи у манастир на неко време, те је Јоца уграбио ту прилику да га пошље ближе кући, јер ће на по-

■