Отаџбина

ВЕТЛР — Море, шта ти је данас? —- Ништа. брате, рекох ја весело, Видиш ! Ја имам то — смеј се ти колико хоћеш — али ја то имам : да кад иешто силно мислим, кад мислим да ће ми се нешто десити, да ћу се с неким на пример састати. некога среети, или тако што, да ми се то баш и деси! Ето на пример сад с тобом! — Роткве ! У хиљаде пута ниједан пут па — ништа! А један пут па — закон ' Менп криво што он не пристаје у моје лудовање. Лакше би ми било. На послетку кад већ хоће да се препире и свађа. хајд' и то је кака така забава : — А што се ти опет правиш важан ? Ти мислиш ако ти знаш да се бубрегом не дише, а опет да се у мозгу не прави жуч — да знаш све н свја ! Усиљавао сам се да «дођем у ватру.» Али кад погледах Јоцу ја се зачудих. Некака мрачна тајанственост била је на њему. Тако ми је био промењен, да сам изгубио сву вољу за «диспут» Био је замишљен па рекао бих и љут, и као да је с муком пратио мој говор, као да се усиљавао да се отргне од неке тешке мисли. IIли се то само мени тако чинило? Да видим : — Море, шта ти је данас ? Он се поче вртети, пруживши најпре врат и крећући раменима; па после поче издизати руке. као што чини човек кад га сврбе леђа или га стеже хаљина под пазухом. Он је то чинно тако брижљиво, да је једва доспео да ми одговори : —Ништа! Не знам откуда ми дође у памет, а још мање откуд да му заједљиво рекнем : — Да се ииси, море, заљубио ? Он позелени и — исплази ми језик.