Отаџбина

504

В Е Т А Р

«Лакше, лакше, младићу ! Та ти, ти си видео доста очију из којих су севале мало оштрије стреле, али твоја нариски уштиркана кошуља чувала је твоје нежно срце». Ох, боже, шта то све вреди ? Ма шта ја радио, мене је ипак била понела, целога понела та мисао. Ја сам огледао да је се отарасим, али сам се опет грчевито и весело копрцајући се предавао њој, нокрпвао се њом и увпјао у њу, као оно што голишава деца весело скачу у хладан кревет и живо и са узвицима увијају се у покривач. Не знам у чему сам провео то после подне. Нешто сам као покушавао да радпм и радио сам — но ! можете мислити како ! «Срце» ме је вукло поново у болницу, али ми је «разум» казао да ње тамо није. Бојао сам се да мама не опази на менп какву промену, па чим сам је опазио да долази у моју собу, ја сам одмах трпао моју цигару у уста и тражио жигице, док ми она иа послетку не изброја седам кутија, које су ми стајале иод носом на моме писаћем столу. Почињао сам стотину некаквих послова, али — све је ишло од зла на горе ! На послетку сам ностао нестриљив и нервозан. Поврх свега тога бпо је још и дан преко сваке мере топал, те ми чисто принаде нека мука. Пошто је већ било о вечерњу. ја се обучем и одлучим да тражим Јоцу, па да идемо на купање. Јест, али где сад да га нађем ? А он би ме чини ми се разбио и разгалио ! Наравно. нећу му ја ништа говорити о томе што ме мучи — што да ми се може бити смеје ? •— али ћемо бар проћеретатн! Све је то лепо, али где је он сад ? Па још ако га не нађем? Чисто сам се дао у бригу. Али чим ја из куће, а он на канију. С малим га нисам загрлио ! Наговорио сам му за мпнут милијун глупости. Како сам хтео да га тражим. Да га тражим код њега код куће, да га тражим у болници, код болеснпка, у читаоници, у рају, у паклу, у...