Отаџбина

32*

В Е Т А Р

503

може упоредити свет, то је с очнма, а ако се и с чим могу очи упоредити , то је опет са светом. Па још кад тај свет стоји преда мном, па су те очи моје, па кад их — нема ни једног ни другог ! — Онда сам даље «аналисао», даље, редом, и ако ми се нешто, ја не знам још шта, све трпа преда ме, и каже ми : «Хајд' сад узми мене » «хајд', тури мене напред !» Али ја се не дам. Ја с немачком хладноћом систематски разређујем материјал и остављам оно нешто на послетку, ма да ми оно опет и непрестано искаче пред очи. И то као да је нешто утешљиво, нријатно, слатко. Редом. редом ! — Потреса ме дакле тежина ситуације — кратко а јасно ! Потреса ме мој однос према предмету пажље, моји лични односи, па моји Фамилијарни односи. Потреса ме онај грандијозан утисак на моју добру матер. Потреса ме осећање моје немоћн да помогнем човеку, који је помогао некад нејакоме мени и остављеној мојој мајци. Потреса ме Али не ! Па што сва та комендија ! На што претварање , нашто лаган.е себе сама ? Дошло ми чисто да плачем! Какав јадан «систем,» како «ФилосоФисање!» Ја хоћу да пустим срцу на вољу, хоћу да исцедим сласт из ове туге, хоћу да мислим на њу! Јер она је утеха и живот! Ето Ја тако волим чича-Ђорђа и тужим за њим, ја видим, ја појимам, ја осећам сву његову несрећу, и сам сам несрећан н безутешан Али ја видим њу поред њега, и све добија други изглед. Она је уз њега оно што васкрс уз велики петак, она је по моме схватању имала задатак да га поред све његове несреће ипак усрећи. Она ће га и усрећити ! Ја вам кажем : она ће га усрећити ! Бар ја бих с њом био срећан ! Још како ! Тада се опет у мени ноче копрцати « философ» и «светски човек» :