Отаџбина

502

В Е Т А Р

— Та ово, како га зовете? Ова машина! — Да се електришете? Па то внше не треба. Ја мислим, а што је главно и господин Јоца, да сад треба само да сте у зеленилу. — Ех, тамо где ја мислим баш је зелено! А и воде су у бога дивота! Шума је, трава је, луФтови су! Ја и помоћник се прибрасмо. Говорисмо дуго о свежем ваздуху, о ровитнм јајима. шетњи и о природи «која ради». Природи оној, којој се остав.пају оваки болесници II то као да и девојку донекле умнрп. А Ђока нам и сам већ узе причати о неком његовом својаку , како је био на самрти, како су га докторн већ оставили, како су му палили свећу, наравно сродници су палили свећу. а доктори саветовали да се «остави на прнроду» и на послетку како је тај његов рођак са својом природом победио и болест и докторе. Ја се дигох. Опростим се с Ђорђем , који ми рече да ће ускоро на пут, али ће доћи да се опрости с мамом. Опростпм се с девојком: —- С Богом. госпођице! Бог ће дати па ће све добро бити ! У оваким приликама ја као лајик , а наравно судећи по здравој памети и познавајући моћ природе, ја мислим да изгледи, ако не на потпуно оздрављење, а оно бар ви већ знате. Нх. ала сам глуп! Па где је опет та квака ? Као да су врата два километра од мене !

Тога дана после ручка лешкарио сам на кревету п размишљао. Није вајде! Данашњп мој састанак у болннцп начинио је на ме снлан утисак! Покушавао сам да га «аналишем». Ја неки пут тако волим да будем « философ» па да «хладно судпм». Нашао сам да је утисак у основп тужне природе, јако тужне прнроде. Наравно без икакве муке нашао сам и зашто је тужан. Па ако се п с чим