Отаџбина

В Е Т А Р

501

Па и помоћнпк се изгуби. Он хтеде да прискочи чпча-Ђорђу, па се обрте девојди, поче мдатати рукама и одсудно викати: — Та да, да богме Онај, онако Знате.... да.... дакако! — Ето вндиш ? каже Ђорђе. Још каже господин Јоца док одемо у зеленнло биће још боље! Сад помоћннк поче мени озбнљно доказивати : — Разуме се, дакако! Ваздух, па зеленило. иа кретање, па ,.... све то у неку руку убрзава опток материје и реститујпше организам...., о томе нема сумње. — 0 томе нема сумње! рекох и ја, тек да се нешто рекне. А девојка исто онако сеђаше, исто онако руке држаше, исти поглед, сузе — све! И опет беше на њој све друкчије, све као обамрло, обешено, без израза ! Око њених очију. а по лпцу, као по неком платну живота, као да је неко почео замазивати бело, бело. бело, далеко. иустош. бесконачност, и само као да се тамо чак у дну, у страни, једва једва прпметно неразговетно опажа један крајичак неба. Сви смо ћутали. Помоћник је пребацио ногу преко ноге, цупкао, гледао у таван и наместио уста, као да ће да звижди. Мени је нешто играло иред очима , те ми се чинило као да се Ђорђе с неким хрве. Тада се из његовог као стакло мртвог ока откачи атом леденог очајања . и као лавнна падаше све силније и огромннје на ниже : прегази нас двојицу п здроби девојку. Она поклопп очи рукама и суза њеног оца паде у море њених суза. Не знам колико смо ћутали. Онда Ђорђе прво обриса око , и поузданим . чисто веселим гласом обрте се помоћнику. — А ко ће мене тамо анализирати ? — Шта?

ОТАЏБННА КЊ. XXI СВ. 84.

32