Отаџбина

500

В Е Т А Р

Помоћник, светски човек, трља руке: — Па како је газда-Ђоко, како је? — Добро ће битн ако бог да. Девојка се мења у лицу, бледи, и израз лица почиње да се крути , и да се навлачи неком стравом и озбшвношћу. Њене обрве дигоше се на крајевима а угнуше на среди. Очи се још јаче отворише. Из њих је севала тама. — Видите ли моју руку? рече номоћник, машући руком испред болесника, а гледајући у мене. — Видим рече Ђорђе, видим, плави се ! Видим прсте ! — Прсте!? рече помоћник с неком болном ироннјом, -— Видим онако, плави се! — Па колико има прстију? Он метну обе руке на леђа, и као човек којп иружа непобитне доказе гледаше у мене. — А ? колико ? Можете ли да видите ? Ах, јадни Ђорђе! Он опет искриви главу, и сасвим поред помоћника гледајући рече: — Четири! чини ми се четири! Не видим баш добро !.,.. Е, а што ти сад опет плачеш ? Мп се освртосмо и видесмо његову ћерку окупану у сузама, с рукама стиснутим у крило, с погледом закованим за патос, алп ни даха, а камо ли јецања да чусмо. Ђорђе је впдео ушима. Он се окрете у пола њојзи : — Ама што тп плачеш, шта срдиш Бога ? Ето госиодина доктора па н господина Јоце Је ли они кажу, онн ваљда боље знају од тебе.... Кажу Да богме Немој плакати! Леви крај усне задркта му. Он не рече шта кажу Јоца и његов помоћник; али је мени било и сувише јасно да је мишљење Јоцино и његовог помоћника требало да буде повољно не Ђорђа, него његове ћери ради. Видео сам да је Ђорђе не само хтео него да је и морао да види.