Отаџбина

Лука пелевић „з БЕ0ГК**Д Р — 1: '''1икг 1 ее1оујс Али ме он одмах тфетЛгде у : ,Ч/ — Та ти ?м. -.гРп^ ; 'О^ како да те познам? Била. је сека - Сока и надао сам ти се. Али пиха ! кад је то себе било ? А после — он ме руком поглади по бради — како да те познам? Пуштате, брате, те браде као попови, па не може човек ни да вас позна. Онда, онда знам да си имао између обрва белегу од онога Фириза, видиш! — Он руком хтеде да се дотакне девојке, али је она била. давно устала. и стала чак код оног другог празног кревета. — видиш! Још као да се познаје! Он се добро загледа у прозор, а мени између обрва метну ггрст. — Мама ми је причала, рекох ја , а око ми оде за срцем и закова се за девојку, мама ми је причала пуно којешта за вас, а и ја се сећам.... Ох, боже, ти који си свемогућн ! Ти, којп си васкрснуо Лазара и који чак од воде начиннш вино ! Тп ! Ти ми одреши језик ! Нећеш ? Е хвала ти бар што си ми послао помоћника ! Помоћник, то јест болнички помоћник уђе. До врага : Бар је његов посао овде да гледа само Ђорђа. Наопако ! Да нисам ја — љубоморан ? — Хтео сам, каже он Ђорђу, да вас електришем ; али сад имате друштва. Не, не ! Молнм вас, свеједно, могу ја и после подне ! Али молим вас, мени је са свим све једно, ]а још волим после подне. Баш сам већ уморан, а и време је ручку. Он седе на празан кревет, а поред девојке, која је стајала. — А што ви не седнете. госпођице! Молим вас изволите! Молим, господине! Девојка седе на једну столицу чак код Фуруне , ја седох до помоћника на «празан» кревет.