Отаџбина

528

С .1 II В Н И Ц А

рен тако страшан терет послова, да га старијн оФицирп неби лако издржали. У старијим војскама, које живе у иравилнпм одношајима, све је предвиђено, све је у напред спремљено, ту само ваља притиснути једно дугме, па машииа одмах сама по себп ради. Од свега тога не беше нншта у бугарској војсцп. и тек за вре.ме самих ратних операцпја, ваљало је уређивати све оно, што бн требало да је подлога операцијама. Што се под таквим околностима обишло скоро без икаквог нереда, што је нарочито министар војнн НикиФоров успео да са малим срествима којима је располагао, снабдева војску храном, да накнађује на време утрошену муницију, што је само мобилисање одговорнло свпма очекивањима, то беху резултати таквп, да је велпко питање били све то тако ншло да су на челу војске осталн руски офицнрн. Код самих трупнпх вођа као што су Гуџев, Бендерев, Николајев, Поиов. п Узунов, стајала је ствар овако : они су у почетку операција, обдарени великом дозом оптимизма и самопоуздања, и немајући много појма о тежини задатка и положаја, водили своје трупе у борбу. И онде где су баш знали како ствари стоје, нису се много обазпрали на тешкоће, јер за победу нх очекпваху награде, какве до сада нису имали у изгледу ОФицири ни једне једпне војске. То беху поручици и капетанн, дакле строго узевши скоро нпко и ништа, и сад им се на један пут даваше прилика да стеку војничке славе, аванзовања, одличија, на што се у обпчном току службе не би могли надати још за много годпна. Кад какав ђенерал добије бнтку, то управо и нпје ништа особито, то је само његова дужност; али кад узму једнога капетана испред фронта његове чете, па га поставе на чело једне војске од 10 па чак н 20,000 људи —■ па кад тај капетан задобнје победу, за коју би му завидетп могли оседелп ђенерали. онда је то сасвнм нешто друго. Што већа награда то већа и напрезања оних којима се даје прилика да је задобију, нпје дакле никакво чудо што су наши