Отаџбина

СЛИВНИЦА

53 3

цир би наређивао мењање визира, и тек када би се непријатељ приближио на 700 метара ОФИЦир. би имао командовати да цела трупа на то одстојање гађа. Па и цела труиа имала би бар још два пут на команду Официра да мења нишан на 500 и на 300. за што не треба много времена. Ту, на одстојању између 300 и 700 метара ваљало би пуцати плотунима, што имају јаче морално дејство а мање се троши муниције. Тек испод 300 метара ваљало би допустити појединачку паљбу. Ја сам уверен да би тако уређена паљба и најхрабрпји јуриш осујетила. У срп. војсци напротив изгледа да је сваки пуцао како је кад хтео. Тек по кадшто било је њихових плотуна. али без дејства. Осем тога догодило се готово у свакој битци да је Србима нестало муниције — то је била природна последица баснословног раснпања муниције. У српским стрељачким рововима , на сваком месту где је један стрелац стајао, нашао сам после бораба од 60—100 а кадшто и до 150 чаура, а цела околина беше засејана резервним муницијским сандуцима нразним. Бугари су трошнли пеш. муниције бар четири пута мање. Српско расипање муниције имало је две рђаве последице : прво се стрелац брзим пуцањем уморио, малаксао ; а друго нестајаше му муниције баш онда, кад му је највнше требала т. ј. кад се противник знатно прнближио. Врло је вероватно да су Срби махом из овог другог узрока одступали, чим су им се Бугари на 5—400 метара приближили. Било би интересантно знати колико су Срби утрошили муниције за време овог 14 дневног рата. Од прплике може човек појмити колика је циФра кад помисли, даје српска војска после ппротске битке имала још муниције само за 24 сахата. и да је за то морала тражити примирије пошто по то. Да га није добила, она за десет дана не би била у стању да се бије. Расипање муниције то је грдна махна новог брзострељног оружја, н само јој се тако може стати на пут, ако се на бојишту ватра систематски регулише. ОТАЏБИНА, КЊ. XXI, св. 84 34