Отаџбина

532

С Л II В 1Ј И Ц А

дити што су у сиромашној Србији војници добијали мало бојевих метака за гађање у нишан. Природна последица била је да срп. војници нпсу умели руковати са својом пушком. Да би се користили даљином њеног терања онн су махом отварали ватру на 2000 метара. Како се Бугари тиме не даваху зауставитн него продираху даље, Срби заборављаху у узбуђеностп да треба спустити визир, или немађаху кад, или нису умели да оцене доцније одстојање, па су намештали на лажна одстојања, еле било са чега му драго, Факт је, да су Срби свагда пребацивали тако,*да је у средњу руку на три хиљаде жетака долазио један погодак. Наравно да тако безопасна ватра није била у стању да заустави јуришуће Бугаре, у толико мање, што су ови брзо видели да су им и онако мали губитци све мањи што се ближе примакну Србима, јер ови константно пуцаху преко противникових глава. Тако су Бугари могли да продру до опасне близине. Сада треба замислити расположење српскога војника коме је накаламљено толико илузија о његовој пушци, и који сад беше тако горко лишен тих илузија. У место да непријатеља бије на даљини, овај му се примиче све ближе; у место да га коси својом ватром, куршуми лете у небо, Како се онда можемо чудити што је српскн војник на један пут изгубио веру у своје оружје, што се у њему онако силно пробудио нагон за самоодржање ? Било је случајева где су Срби напустилп свој положај, и ако су јуришећи Бугари били још на 500 метара од њих. Међутим баш на растојању од 150—500 корачаји може се ускорена ватра најбоље употребити противу јуришећих, само не треба гађати на 200 метара. Ако се хоће да се користи далеким терањем пушке, онда би се можда могао направити овакав распоред: Најбољим стрелцима у команди (и само њима) заповедио би офицпр да гађају рецимо на 1200 највише на 1500 метара. На сваких 300 метара даљег нродирања непријатељевог, офи-