Отаџбина

74

НА ПРЕСТОДУ

је дужност налагала — пречуо; ои сме да чује само оно, што му се изрично каже. »На путу са бирачког збора,® настави Бронен, „ударила је капља гроФа Еберхарда и изгубио говор. У последњем тренутку његовога живота не беше нико код њега, осим гроФИце Ирме ; она је ужасно вриснула и кад су унутра ушли, лежала јс она на поду, а гроФ Еберхард беше мртав. Ко зна, шта се ту збило. Али да је у овом последњем тренутку нешто било, што је њу навело на ужасну оддуку, у то ј I ни мало не сумњам. 1< »А на што та комбинација ?" упита Краљ. Бронен га зачуђено погледа. »Беличанство , ништа друго , него да нам ову замршеност разбистри « После ових речи настугшло је опет ћутање и то ћутање дава.10 је последњим речима Броненовим особити значај. „Да, с< настави краљ опет, »све разбистрити, то је добро. То је био и њезин начин, тако наивно и у исти мах јасно, свесно и природно. Добро. Нека буде. Бронене, нашто да то кријем? Ја вам смем све казати. Ја сам волео гроФицу, и сад, мучи ме да на то мислим, и зато ми дозволите да кажем : сад ми је готово жао на њу. Она ми је овим самоубиством тежак удар задала за цео мој жибот . Јс се нећу моћи никада ове тегобе отрести. Она је треоала помислити, како ће то моју душу притискивати. Реците ми, али отворено, ја вас молим зато, реците ми : зар ово осећање није оправдано ? с< »Ја пе говорим краљу, ја говорим човеку бистра ума и топла срца — « Бронен застаде ; краља прође нешто, кад се видео тако без урођена лостојанства. Шта ће рећп тај строги човек, коме је он заповедио, да његово внсоко достојанство остави на страну. »Говорите ! <( храбрио га је краљ ипак. »Онда ћу ја отворено говорити/ 1 отпоче Бронен, »као човек човеку. У вама је дубоки иокрет искрености, кад ви себи пр^бацујете, да вас је жао на вашу пријатељицу, јер вам је оставила у наслеђе тако тужно сећање. Али то што вас мучи, то је страшило вашега сопственог дела. Ви сте проломили и повредили сФеру права тога бића које је имало ирава на све добро, било тим, да је опа своје сопствено биће, у лепој сумахности, као што ја мислим, жртвовала врло радо. — Тада се отпочело то, што је сада природна последица. То је страшило вашега сопственога дела, које вам не да мира и неће дотле дати, док истину не сазнате. Сваком човеку, ма како он високо стојао, стоје ирема њему други који у њиховој СФери