Отаџбина

на прћстолу

Он се спремао на отпор. Онај, коме је он своје срце изнео, не сме се чиннти, као да није ништа бидо; он мора дати одговора. Краљ је још непрестано ћутао. Бронен додаде уздрхталим уснама: »Зар нисте истога мишљења, Величаиство?« Краљ се окрете. „Ви сто мој пријатељ. Ја вам захваљујем и њој. Кад стигнемо у Волфсвинкл , ви ћсте добити од мене најјаче доказе мога поверења. с( »Ја морам Вашем Величанству још нешто саопштити. к »Говорите." »Ја мис.шм, да сам нашао траг узроцима последњих догађаја. При последњим изборима за народну скупштину, пријатељи у брдима сети.ш су се и мене. Они су знали, да сам ја истински одан своме уставном краљу. (( Преко лица краљева пређе лако трзање, а Бронен је наставио свој говор мирно : »Ја сам међу тим бирачима казао, да се ја не могу нлкада примити избора, који би ме одвео у опозицију, а тамо би за сада морао бити. С тога је последњега дана кандидован гроФ Еберхард и он се преко сваког очекивања кандидације примио. Али пријатељи садашњега министарства нису пропустили прилику, да оца гроФице Ирме тиме истисну, што су — ја казујем Факта, Величанство, није то само мишљење — односима ћерке према Вашем Величанству хтели да омаловаже оца. (< Краљ баци цигару, коју јс имао у устима и рече живо : »Наставите, причајте даље!« »ГрОФ Еберхард био је ипак изабран. Кад сам ја дошао у Вилденорт на ногреб, мени су казивали, да је он при збору бирачком први пут дознао о положају своје ћерке, и на путу кући ја сам ствар потанко испитао — добио је писма, која су га еа свим потресла. Још нешто више. Ево, Величанство, ово парче исцепанога гшсма нашао сам на путу, а мени су причали, да је тада гроФ цепао писма. (( Бронен даде парче хартије.на коме су отојале речи — »Твоја ћерка у бешчашћу ужива највише части —«. »Као да је рукопис св. Хипократа (( — ироговори тихо краљ. »Молим, Величанство, ако и најмање што сумњате па личнога лекара, ја стојим за њ својом чашћу, а доказаће се, да ја имам право.« »Причајте даље, а рече краљ нестрпљиво ; није му било право, што га је Бронен тако испитивао, што је разумео оно што је он онако тихо изговорио, и кад је разумео, што није — као што му