Отаџбина

НА ПРЕСТОЛУ

Напољу се дворски маршал хладио марамом. Он се овим тешким послом ипак ешоФирао, а-1и мора казати: Бруно се при овој ужасној вести добро држао. Докле је дворски маршал у соби био, Бруно је седео у углу од канабета и покрио лице марамом, све слушао стрпљиво и мирно, као да је то била вест о каквом далеком и туђем догађају који га се ништа није тицао. Сад је Бруно био сам. Он је седео ћутећи и играо се, не знајући, с неким мирисавим писмом, које је мало пре добио. На један пут скочи, дохвати једну столицу и сломи је — ломљење му је чинило добро; затим, као да га је демон спопао, леже на земљу бесно се ваљао и махао рукама и погама и ужасно викао. Служитељ уђе у собу и нађе свога господара на патосу ; он га подиже. »Ја сам болестан,» повика он, »ја сам болестан ! Не, ја нисам болестан, ја нећу да сам болестан! Иди одмах коморнику Росу или интенданту Шенингу, и нека од њих двојице један дође. Ако моја жена за мене запита, реци, да сам отишао с дворским маршалом." Служитељ оде, а Бруно стаде на прозор и гледао је напоље; магла се подизала и у парку је било светло. Вртар је уклањао саксије с увелим цвећем и замењивао другим; сури хрт, љубимац Арабелин, био је на путањи, погледа у свога господара и у знак радости скакао Је око рондела. Бруно је све то видео и ипак је мислио на нешто друго. „Ха, ха, а смејао се он, „ија нисам никада овај свет држао за што друго. него да је шаљива нгра, права лакрдија. Будала је, ко се и за часак жалости. Ја нећу. Ја нећу. Сад сам са свим слободан," узвикну он, подижући се, „са свим слободан. Сад нема никога више на свету, на кога морам имати обзира. Свете, ја сам слободан, сам! Сад дај ми све што имаш за уживање, за седамдесет година — ти ми нећеш на жао учинити! Све ћу ја под ноге." Он ослушкиваше — нико не долазаше. Бруно је увек у друштву живео, али никада у друштву својих мисли. Сада, у осами и жалости, дођоше оне њему — напуштене скитнице лакомих и веселих очију и довикаваху му: Остави све ! Хајде с нлма! Весели да будемо! Шта ти помаже жаљење ? Остарићеш пре времена ! Он стаде пред огледало и оне му викаху: Погледај се у огледало, какве су то ужасне црте у твом лицу! Ових пустолова није се могао отрести, они весело скакаху, звецкаху златом и викаху: уа ћап^ие! Они куцаху чашама и износише му заношљиве слике, он је чуо блудн^ смејање: они беху