Отаџбина

86

НА ПРЕСТОЛУ

свуда у целој соби, обухватише га и хтедоше с њим да играју али он остаде, стегнуо неснице и не хте с њима, а' они му опет довикаваху: Познајемо ми тебе, ти се само стидиш, ти си глуп деран, питаш шта свет вели. Ти немаш одважности! На ноге! Нека их н -Јка се подсмевају, а ти буди весео! Јеси ли само и један дан провео у жалости, никада ти се не може више повратити! До беса с онима који те сажаљевају. Пођи свуда. па реци: Ја сам сиромашак, отац ми је умро, сестра ми се удавила; састави једну песму, па пођи по вашарима и нека ти сваки удели по коју крајцару ! Пфуј, ПФуј ! Ти имаш само један избор : свет презирати или пристати да те сажаљевају — шта ти је милије ? Колико си пута казао: ја презирем свет — а сад си тако страшљив? Ти седиш ту, а ипак би радо изишао — ко ти је затворио врата? Ко је твојим коњима ноге спутао? Ти, ти сам. Ах, драги пријатељи, добри људи, осетљиве душе — видиш. они ће доћи, један за другим, и казаће: Вуди снажан, буди човек, пребрини то! И шта чине, те добре душе ? Они су ти уделили једну реч, па су отишли да се веселе а тебе остављају сама. Да с тобом свира.ју, играју, пију — то могу, у томе су добри другови, али сада? Ради тебе не!>е се никаква свечаност одгодити, ништа, баш ништа. Они ти само кажу: Вуди човек — али ти требаш то тек да постанеш ! Овакве мисли гониле су Бруна до лудила и први дани изгледаху му као неизмерна бездан Све празно, ништавно, немило, самоћа која убија. Једва на послетку ослободи га вест, да је интендант дошао. Обојица не беху иначе најбољи пријатељи, али Бруно је сада загрлио интенданта, као да му је једини пријатељ на свету. Он му се ооесио о врат и јецао и молио, да га не остави. Он је беснио и љутио се, грдио и подсмевао се све једно с другим, што се њему, такав јад догодити морао. „О, ове недеље, ови месеци, то ужасно време што сада настаје!« јадиковао је он живо. »Време је најбољи лекар!« тешио га је интендант. »То време, недеље, месеци жалости!" понови Бруно. Интендант се скамени од чуда. Он је прозрео овога човека : што ће се дуже времена морати показивати у жалости — то је било њему тешко. Али доиста ова жалост није га могла задесити у незгодније доба. Бруно се у трци, која кроз неколико доба отлочиње, ангажовао с два своја најбоља коња; Зулејку је хтео сам да јаши, а за велику трку с препонама одредио је Фица, управо Фрица, али Фиц леише звони, кога је он добро извежбао и за неколико недеља мршавио да буде лакши. Фиц је син лакаја Баума, препредено момче.