Отаџбина

*

Н А ПРЕСТОЛУ

87

којим се отац поносио; јер његова будућност беше осигурана, ван сваке сумње, ако само Фицу остану здраве и ноге и руке, би^е први јахач краљевих коња, он се држи на коњу као мачка и не да се оборити. Време ће бити лепо, небо ведро, ноћас је падало мало кише, то ће учинити пут мекшим, Фиц у његовој зелено-белој ливреји однеће извесно мегдан. На ову ливреју Бруно је много полагао: он је Фица преполовио, као да га је пресекао од капе до чизама, десна половина као трава зелена. а лева бела као снег. Штета, што нам је природа дала само седам боја, те су варијације тако ограничене; али и опет се даје што учинити, кад се хоће, и Бруно се смејао, заклонивши се марамом, кад је помислио на једну белу и на другу зелену чизму. „Разуме се, ја неау сам јахати,« рече он интенданту. »Држите ли да је у реду, ако мој џокеј јаши ? Је л' те, то смем ?" додаде он брзо, као да се бојао одречног одговора, »Казаће ми се, да сам тврдица — ја сам се у велике опкладе упустио. Ја ћу пустити мога Фица да јаши; да, то морам, то смем!" Тек што је то казао, а Фиц уђе у собу. Бруно му осорљиво рече да одлази. Он се одлучио да се чини, као да је на трку са свим заборавио. На тај начин он много више показује своју тугу, него кад би свој ангажман повукао. Њега ће казнити новчано, што није дошао на трку. Тако ће свет видети, како он дубоко жаш и како све заборавља.

(Н аставнће ; се)