Отаџбина

ТРЕШЊЕВИ ВИТЕЗ

9

10. Према ономе , што казасмо у 7, ми налазимо, да је угарски хисторичар 8ха1ау са погледом на сувремено Виланово нричање , пао у још грђу погрешку, него и Феслер, и Фејер, и Хорват; јер Салаија вели (Сге8с1псћ1;е ХЈп^агпа, II, 268) да је Београд с Мачвом припао Угарској одмах по смрти Душановој (1356), недоказујући како и којим поводом, и вели, да је Лудвик године 1359 из Боспе с војском у Србију дошао (дакле преко Дрине не преко Дунава), и Лазара (не као једног великаша , него као владаог^а срп■ског) принудио, да старешинство угарско призна, уз то нарочито спомињући, да поход овај 1359 није могао бити раније (јер је"бајаги Лудвиг у то доба био на другој страни) него већ према јесени, иозивајући се на потпис Лудвиков „1П 8ег\ча сНе 6 ЈпШ 1359", који је у хисторији Хорватовој нашао. Феслер (страна 254) пак казује , д ', је Лазар признао угарско сизеренство тек 1389, у часу опасности, кад је Мурат на Косово кренуо. Зар све ово није само којешта? 11. Сабирајући ово анализирање причања Вилановог у једно, ми осим осталога налазимо као најглавније то, а., да је угарски рат 1359 против Србије био безусаешан и за Угре без користаи. б., да су н Мачва и Београд и даље остали у сриској држави , и в., да угарска држава није Србији на Косову помагала. Београд, Мај, 1883. 4

Драгашевић.