Отаџбина

СЛИВНИЦА

13

Пут се све вшие пео. Теснац постајаше све ужи. 1'оростасно мрко стење с десне и леве стране пута, замотано у плашт спве магле, изгледаше као да су се постројила два фронта страшних џмиова, па равнодушно гледају те мале пигмеје који доле гмижу.... Ваљда необична велпчанственост сценерије, кроз коју смо пролазили, или још каква велнчанственија мисао што је синула у глави мога садутника, али он се задовољно завали у јастуке од каруца, па рече: —■ Ти си се у Нишу љутио на ме, на моју тајанственост, или како је ти зовеш намрштеност, а сада видиш за што је то све било? Видиш како све дивно иде, кад се напред све људскп смисли? Ја сам ћутао. Обојица се замислисмо. До позиције не ироговорисмо више ни речи. Међу тим, док смо ми јурили кроз драгоманску клисуру, на крајњем левом крилу нашег положаја пред Сливницом, код коњичке бригаде, ево шта се радило. И ако се она , у југру 5-ог новембра нашла у магли тако густој, „да се нрст пред собом није впдео" опет је њен бригадир, не добивши ни дотле од команданта дунавске дивизије ништа односно наређеног споразума за напад, послао овоме извештај, да се с коњичком бригадом напред креће и молио за споразум, о коме се иомиње у заповести Врховне Команде. Но како се изненадио пуковник Прапорчетовић, кад је од. Ђенерала Милутина добио овакав одговор : „Данас пе трупе имати одмора. Ја ћу данас да вршим рекогносцирање и ради споразума изволте доћи на положај деветог пука, где ћу и ја са штабом бити." Дакле истина је ! Заповест за напад беше опозвана у след предлога пуковника Биничког ! Кад је командант коњичке бригаде прочитао ово писамце дунавског дввизијара , он заповеди својима да се не крећу,