Отаџбина

438

Н А ПРЕСТОЛУ

боље него седети у друштву па претресати овога или онога?" У подне рече Ханс: — Данас је у механи ваздан пуно народа 1 — Чупкало га је што и он не може битп весео! Ту бп се попило оних 6 ока вмна добивене опкладе, а сад мора да их поклони оним угурсузима. Валпурга рече: — Јес, п колико ја знам људе, они нас сада грде за то гато је нама хвала Богу добро. До сад сам ја људе знала само споља, а сада их знам и изнутра! — А ко оно говораше — примети Ханс — „шта се нас тиче како ће свет о нама говорити?" Валпурга је имала чудну способност да у мислима буде у свачијој кући, и на чесми пред општпнском кућом, и у механи. Она је потанко знала шта се против њих говори. II не прође дуго, а свака се њена слутња обистинила. Нађоше се добре душе које су долазиле да им то све испричају. Онај столар, што је при њеном поласку из села нудио кућу и њиве,. дође сада да тражи од Ханса пара у зајам, и као приступ није знао ништа паметније да каже већ да ј,е он у целом селу једини пријатељ Хансов. Ханс му на кратко рече да он иаре не узајмљује јер се тиме од пријатеља граде ненријатељи. Великодушнн преношач речи оде брже но што је дошао. Али сада одиста наста мучан живот у селу. Искључавање из механе беше само почетак. Сељаци им сада једва Вога прихватаху. Валпурга се беше научпла да је људи хвале и као нешто особито држе, пајој сада често беше врло тешко. Нарочито јој беше криво што се она ноћ, кад је Ханс добио опкладу, повлачила од уста до уста таквим речима да се не може ни причати; али њој се та нрича није уштедила и беше јој као да су јој ложницу изнели на пазар ; она се више није осећала сигурна ни у сопственој кући и плашила. се свакога шушња, када се зовпна грана очеше о- кров, кад