Отаџбина

440

Н А II I' Е С Т 0 Л У

На против Ханс постајаше све чвршћи и јачи што време <5еше горе. Кад удари олуја па ломи гране и чупа стабла из корена, онда се он брани и стоји чврсто. На њему беше нешто од раста коме је кора у силним олујама иостала тврда и рапава; раст не озеленп тако ласно чим гране пролетње сунце, он дуго стоји сув и сур, и ако се све око њега већ зелени, али кад се он покрије лишћем, онда он надмашује све око себе и снагом н лепотом. Тако је то. Ханс за ову годину дана променио се више но Валпурга. Кад узмемо дрво које је прирасло на каквој стени, сисајући храну из танкога слоја земље на њој, и чупало се са ветровима и непогодом, па га пресадимо у сочну добру земљу, она испрва изгледа као да ће да окржљави, али брзо почне «илно да буја. Тако је било и с Хансом. Премештен на један мах из брижног и мучног живота у са свим за њега ново биће. у мал' не пропаде; али се брзо опоравио и напредовао, и сада иоказиваше снагу која је у њему била, ■сада тек, када му се ваљало прикупити, да га не подјарми истина добра, али много самосвесна Валнурга. Пспрва се готово Валпурга љутила на свога мужа што је тако равнодушан; она је љутито ишла тамо и амо стискујући песнице и шкргућући зубима; она би желела да ма какву накост учини тим злим људима те да их казни ; а Ханс оста мпран. није његова навика да многим мислима пуни главу те да га глава боли. Мало по мало па Валпурга З т виде да је Ханс нешто више но што је она; кад јој свп људи окренуше леђа, она би угпнула у пркос своје домаће среће као цветак коме је сунце заклоњено. Она се беше тако зарила у своју срџбу да није више ништа ни видела нп чула што не беше нова храна за њену срџбу. Ханс напротив беше врло миран, живео је као и пре п трудио се да своју жену утиша, и сада тек Валпурзи беше јасно колика је снага њенога мужа. Њега кишта ннје могло да избаци нз његовог обичнога колосека; он беше као коњ који мирно