Отаџбина

452

н л п р е е т о л у

— Тако; сад нека цркаваЈЈ г од муке. Први у селу иостао је другар мојега мужа! То ие беше шала да је Груберееи иоклониа један дак из свога живота, па још у сред лета; у томе је било и нешто доброте , али поглавито је хтео- да покаже оиој механџијској фајти да она никада никога не може начинити човеком, а он ето може. Њему је истина еве једно шта људи кажу, али опет кад може да. им ее покаже ко им је госа у . а то не кошта нншта — онда је то пријатно.. Истина најкраће би било да еу ударили и^ко језерар алп Груберсеи зазире од воде, те тако- се одвезоше у наоколо, па онда уз брдо. Доцкан сутрадан у вече вратише се Ханс и Сен. Ханс исприча да је имање велико, а цена поштена, и ако не оиако јевтина као што се ујак разметао; добро је запуштенО', али то неби сметало, он би га већ довео у ред , али не може да гакупи што би миого остало иитабулисано ; а он воли мање добро али без дуга. Сада рече Валпурга. — Ходи, ја сам ти давно хтела нешто рећм. а ти меникад ниси пустио да изговорим. Имам ја још нешто за те. Она одведе Ханса у подрум , одгурву кацу, ишчепрка земљу шакама па онда пружи заирепашћеноме Ханеу једну навлаку од јастука у којој беше сакривено благо. — Шта је то? — Чисто злато! — Г-осподе , па ти си онда вештица Г... То Је... то јеманђијано злато? — викну Ханс. Он се тако уплаши да је преврнуо лампу коју Валпурга беше епуетила на једну преврнуту кацу. Обоје се згрозише у помрчинн. — Јеси л' још ту? — питаше Ханс дркћући. — Па да боме да сам ту. Та немој да се... та немој; ла си тако... празноверан ! Имаш ли жигица при себи? —