Отаџбина

4

НАПРЕСТО.ТУ 451 Сеп беше велики нријатељ државних обвезнида. — Јес — рече најзад Ханс — па онда, знаш, понуђен ми је и Фрајхоф, то је велпко имање, с оне стране језера, шест сахата далеко, моја је пуница отуда. — Знам ја Фрајхоф, бивао сам у њему. Требало је да се женим из те куће, али се не иогодисмо. Колико сам чуо сада је то имање рђаво урањено, па је омршавило. Кад хоће да се од једног добра ћари, ваља га држати како треба, и земљу ваља хранпти, упамти то за случај да нешто буде од те куповине. Па онда кажу да су многе ливаде тога добра распродате , а мој покојни отац увек је говорио да су ливаде ■селкачком имању то исто што и вимена у краве ! Ханс се зачуди наелеђеној мудросги Груберсеповој. И •он толику мудрост носи собом као да није ништа. Груберсеп заврши овако: Осем тога ваља о ствари добро размислити. Мени би мило било ако би когод из нашег села дошао до таквог великог имања! -— Али ми не би нигата дали да до њега дођем ? — То не би; нисам ти ништа ни дужан; али онако ако ме затребаш... — Како, онако? Би ли јамчили за мене? — И то не би. Али ја те ствари боље разумем од тебе. Поклонићу ти један дан , одвешћу се с тобом преко да ти проценим цело имање. Мило ми је што нећеш да механигаеш. Сутра до подне увешћу сва моја сена. Ако ме потражиш ја ћу на цео дан отићп с тобом. Ти знаш мене, кадја нешто обећам, онда је као у камен урезано. Ја се зовем Груберсеп! -— Примам! — рече Ханс. Сутрадан стајала је Валпурга крај плота своје баште са образима успламтелим од радости и гледала је за колима на којима се одвезогае Ханс п Груберсеп ; радовала се гато се <баш у тај мах враћаху многи сељацп с рада, те су могли видетп с кгтме се њен муж одвезао. ■ 30*