Отаџбина

■474

КЊИЖЕВНИ ПРЕГДБД

С тога сам оставио на сграну бројеве о нашој настави, и ограничио се само на то, да ставим у сумњу статистичке бројеве из Пст.-Румелије, а Хрватске и Славонсве покушао сам да сведем на њихову праву меру. То сам учинио доказима , које г. К. није побио у својим „одговорима" али ме је колеричним гласом њиховим нагонио, да нустим овде те обзире, да загледам у „Статистичке белешке" ') о нашој настави, и да нх упоредим с бројевима изложеним у „Школовању". Дело његово штампано је под 1886, те се с тога могаше с пуним правом предпоставити, да је писано годину пре, дакле на основу бележака од 188У 3 - Међуткм је г. Е. изнео у том делу белешке нз год. 188 3 / 4 , што ме је навело на сумњу, коју сам изрекао: да је та његова статистичка расправа о нашпм школама била писана годину пре српско-бугарског рата , а после њега „силом околности' узела иа се поносит наслов „Школовање у Србији". Излазећи на јавност с белешкама, из којих ће писаи, да пзведе тако строг суд о нашој насгави, збнља ирема задатку своме требала је да га нагони, да исправи те бројеве, да би бар приближно одговарали времену кад излази књига. Што он није то учинио, сведочи само, да му нн тада не бепге збиља, кадјесебе уврстио у људе „који нису у стињу збијати шалу и са оваким, најживотнијим (.') иитањем једнога народа " — — (стр. 49). Одисга, људи који не збијају шалу са овакпм жнвотним питањем народа, внде у овом поступку иншчевом погрем ку, н ја се ни мало не устежем поправити је, узев за мерило стања наше нар. наставе оне бројеве, који су у ствари постојали у оно доба, кад је г. К. ппсао евоје „школовање." Чнтаони моје критике знаће, да сам у њојзн прнговорио ннсцу ово троје: 1. Да је сувише поверовао ст атистичким бројевима Нст. румелијским; 2. Да у бројевима што пх је навео, није имао довољна ослонца да изведе на све. што је пзвео у својој књизи; и 3. да је то што је извео, рекао тоном, који је неподесан за научну расправу, те с тога ненријатан читаоцу а некорисан ствари. И то је све прнговорено начином, да би се тиме могао задоволшти нисац, све даје и човек већих претензија. Међутим је г Карић био другог мњења, он је из резервисаног начина критичаревог извео погрешну претпоставку, да је овај ненадлежан за такве раснраве; да брка у оно што му није посао, —тејестога у своје и тако жучно мастило усуо још мало „грчина", да га одгонп с поља српске критике — руглом и багателисањем. Одиста срчано! Али је у тој не-

1 Кљига IV. Београд 1887.