Отаџбина

490

КЊИЖЕИНИ ЛРЕГЛЕД

зима на се епизодни карактер, а читалац једва је у стању да одржи везу догађаја, и после читања осећа се врло уморан. Ну поред тога техничког недостатка „Кочијашевог", иисац је ипак постигао своју намеру, да пред лицем целога света пљуне својим противницима у очи. -Јест, г. Комарчић је у своме „Кочијашу" излио на своје противнике сав гнев срца свога, и читалац. који би пао са месеца или на балону догаао управо из Тунгузије. на мах би пристао уз њега, и могао би га сматрати као бранпоца истине. Али ко је С>ар месец дана прол;нвео у Србији, може бити на чисто са карактером наших партија, може знати у колико су пстинити наводи г-на Комарчића. На реду је да фактима докажемо исгинатост горњих навода Поред свег вегато удешеног плана за нападање, иоред оноликог изношења слабих страна противникових, поред свеколике дрскости којом се г. Комарчић служи у извртању истине према својим политичким противницима, писац „Кочијаша" није имао срца да изнесе, као суиротну слику, каквог виђенијег напредњака, као преставнпка начела које заступа, већ у напредњаке пише седога оца Остоју и чича Стевана (част старости њиховој!), који нити знају, нити могу знати разлпку између појединих партија, већ просто стоје уз онога ко је на власти. Том капиталном особином они су стекли п ]нтовање код г. Комарчића, и он им придаје тако чист и леп 1-арактер, на коме им се може само завидети. Али ико је тако, ако се том једином особином тече карактер и погатење, онда је врло лако посгати погатен човек, јер само вал.а стајатп уз власт, па ма и дахијска дела чинили, ноштење је онет ту. Осим ових напредњака „од начела", у „Кочијашу" блистају карактером још и Јоле кочијаш, и његов побратим, Вуле угоститељ. Јоле сам признаје да припада оној партији, чије чланове вози на својим колима, но при свем том ражња по радикалним зборовима у некој тајанственој мисијн. а Вуле, као наиредњак, држи радикалну карту н с радикадима већа на њихном збору. Доиста, иоштени људи. Да г. Комарчић својим политичким противницима није могао призиати никакву добру страну, кад је према својим политичким прцјатељима био толико искрен те им признао да су лицемери н свагдагање пристаиице оннх који су на власти, т) се по себи разуме. Сваки од радикала и либерала, којима је г. Комарчић у своме делу досудио какву акцију, има по неку тако страховиту личну махну, да га се, само ако се писцу поверује, морате у дугаи гну-