Отаџбина

МИСЛИ 0 ЕТНИЧКОЈ ПСИХОЛОГРЈИ

507

телесним кретањем, физичар оставља свој предмет неној другој науци, за коју мисли, да јој је задатак да позиа природу те нсихичке радљивости, манифестоване као свест о гледаном предмету. Па не само то. Да би објагиио природу светлостп хипотезом етарских трептања (вибрација 1 , физичар и овде долази на нослетку до поља, с кога би као ткиињааа психолочми испитивања ; долази , на прилику, до тога, да се запита : е да ли он у опште може објаснити тим путем оно, пгго хоће ; да ли је свет доиста онакав, какав се нашем оку н нашем уху предетавља? Скептпчећп *и д <ље, добиће уверење, да можда самч иаше око и наш нервни систем впде неку појаву као светлост, док би друкчија телесна организација са свим друкчије представљала себи свет. И физичар се на овом пољу налази побуђен, да своје проблеме, који се на крају крајева своде на проблем о односу субјекта према објекту, сматра у гелико као д роблеме духа. Да узмемо други пример. Раздажући тела и градећи синтезе, хемичар се и нехотице упустио у размишљање о том, да ли ће једног дана доћи до оних најмањих делића I атома), које кад не би хипостазовао, не би умео објаенити ни најобичнији хемиски појав. Можда ово и није дапашњи циљ хемпје, али свакако хппотеза, која све хемиске појаве своди на игру атомо, не може а да не учини н један корак даље, да се не запита: е да ли доиста мптерију не чине атоми, и каква је природа њихова'? Али је овде баш међа испитивању његове науке. Ма каке нретпоставке градио он даље у том смислу, иитање, како од атома, бескрајно малих делића, без просторности и дељивости постаје оно, о чему имамо представу материје, пагони га на мисао, да овг проблеме ваља такође упутити науци. која испитује наш дух. Научењак пз Берлииа (Е. Ди БоаРајмон) не би пропустио ни ову прилику, а да не довикне своје познато : 1дпогаМти8, а.сви фчлософи новпјега времена иожурили би се, да нредставе, како је пре свега потребно испитати природу духа, пошто су поједина етања св< сти оно, што условљује огледање спољног света у нама. II одиста иостоји извесно свесно стање, чије све манифеетације психологија обележава именом: дух или душа, огледајући да га узме као предмет свога испитивања. Фпзпчар, хемичар као и сви остали представницп наука, које огледају да ■механички протумаче појаве спољњег света, долазе на послетку до увер&ња да је тајанствена природа нашег духа последња инстанција њиховог испитивања. Шта је свест, у каквом одиосу стоје наше представе о материји, о атому, према објектима по себи итд. итд. — то су питања, на која је поред филоеофпје од'оварала