Отаџбина

508

МИСЛИ 0 ЕТНИЧКОЈ ПСИХОЛОГИЈИ

и нсихологија. Поменуте науке дакле уиућују те нроблеме и ннуци о души. Удар ерца и кретање крвч по телу веома ја прост п механичан процес. Ширење грудног коша, удихање ваздуха и оксидација крви, у суштини су обичви хемиски и ендосмотички појави, као што је и асимилација хилуса проц^с по све механичан и простотом својом јако наличан продирању воде у капиларе сунђера. Па ни конституција телеграфског апарата (нерава) у нашем телу физиологу баш не изгледа одвнше тамна и занлетена Али ипак за то и физполог радо избегава да нам каже прави узрок и ирироду оне силе, која фактички врши све анималне и вегетативне функције у телу дајуКи: живот, импулс, и кретању срца и радњи мозга и осећању нерава и свему осталоме. II он унуКује та за њ „крајња питања" другој науцп, н. пр. психологији. За њ је до душе јасно, да основни узрок свих тих појава није никакав метафизички медијум, нити каква „витална сила", па ма се она звала и дух или душа, али поред свега тога заједно са свима осталим наукама оставл.а науци о души оне проблеме, који својом тр^нсцедентном природом доводе у сумњу њихову -егзактност. И тако најпоате нсихологији, којој само име значп науку о Ауши, осгаје у највећој мери испитивање онога чиниоца, који су и обични језик и сва философија означили именчм — душа. Па шта је душа ? — На ово питање одговарали су метафизичари и богослови свих времена, али без икаква усиеха. Њихови појмови, по којима би душа и дух били нешто сунстанцијелно, материјално, реално, за науку имају данас само историског значаја. У историјп људских заблуда и онц су били једна. С друге стране тајанственост и загонетност психичких појава беху узрок те и саме егзактне науке у неколико посредно одржаваху заблуду, као да је дух или душа неки агенас, чије испитивање треба оставити психологији као ненаучној дисциплини. Не улазећн даље у та питања, сам факат, шго су сва метафизичка уппњања, да се једном с хвати ирпрода тога агенса, остала само као ненаучни огледи, довољан је доказ, да су и ови нроблеми трансцедентне прнроде. Погрешно би дакле и сувише било, као што се то често и данас чннн. потурати психолошкој науци као директии нредмет она питања, која са њихове трансцедентности неће ни све остале науке да решавају. Друкчије ио све гледа на свој предмет данашња психолоти.ја, која је већ у велико на нуту, да буде наука прнродна.