Отаџбина

534

В Е Р Е Н II Ц II

се склони. видео је неодољиве преноне н страховите онасности. „Што ћу?" викаше; „куда ћу?" Планина, остављајући на страну мучнп пут, није била сигурна; већ се знало, да се ланцкнехти ггентрају по њима као мачке, само где им се чинило и где су се надали да ће што упљачкати. Језеро беше немирно; јак ветар дуваше; уз то већина возара, бојећи се да ће их приморати да превозе војнике или пртљаг, утекли су са својим чуновима на другу обалу; они неколики што су били остали, отпсли су се за тим пуне народа, те говораше се, да ће сваки час пропасти што од олује, што од терета. Да би отишао далеко и ван пута, којим ће да пролази војска, не могаше добпти ни каквих кола, ни каква парипа, нити друга каква начина; а да пешачи , дон Абондијо не би се могао да подухвати н бојао се, да би га стигли на путу. Бергамска област није тако далеко била, да га његове ноге не би могле тамо однети, кад би се захукао; али се знало , да су из Бергама послали на брзу руку један шкадрон коњаника, који је имао да обилази границу и ■ да мотри на ланцкнехте; а онн су били прави сотоњаци, нимало бољи од ових, па су од своје стране свако зло чинили. Сиромах тумараше по кући усплахирен и скоро ван себе; иђаше за Перпетуом, еда би се с њом како договорио; али се Перпетуа дала у посао , да купи што је боље у кући и да га скрије на таван , или у какав кутак, трчаше поплашена, брижна, пуне руке ствари, па одговараше : „Сад ћу још ово да склоним, а онда ћемо онако, како раде и други." Дон Абондијо хоћаше да је задржи и да се с њом разговорп о разним могућностима; али она онако у послу, журећи се, па и сама пуна стра у срцу и јетка због плашљивости свога господара, беше у такву стању, да се с њом могло мање разговарати но икада.