Отаџбина

В Е Р Е Н И Ц II

535

„Труде се други, хрудимо се и ми. Опроегите ми, али ви само знате сметати. Зар ви мислите, да другоме ни.је до њихове коже ? Зар солдати долазе да с вама ратују ? Боље би било, да ми сад помогнете , у место што ми стајете на пут, да се вајкате и да ми сметате." Овим и оваквим одговорпма отарасила би га се, а већ је била доконала, кад већ буде како се може свршила овај нагли посао, да га узме за руку, као какво дете, па да га одвуче на какав брег. Оставши тако сам, он стаде на прозор, гледаше, напрезаше ушеса , на кад би видео, да ко пролази, викао би гласом у пола плачним, упола замерним: „Учините ту мнлошту свом сиромаху пароку, па му потражите каква коња, какву мазгу, каква магарца.... Та зар може бнти, да нпко неће да ми иомогне ! Ох, какви су то људи ! БаЈ) ме причекајте, да бих и ја могао уз вас приетасатн, причекајте да се искупимо једно петнаест или двадесет, па да ме заједно поведете , да нисам тако самохран. Зар хоћете да ме оставите оним псима ? Зар не знате, да су то већпном лутерани, да пм је заслужно дело, кад убију свештеника ? Хоћете ли да ме овде оставите, да примим мучеништво ? Ох, какви су то људи! Какви су то људи!" А коме је говорио овако ? Људма, који су пролазили ногрбљени под теретом своје мало сиротиње, мислећи на оно, што су оставилн у кући, терајући своје кравице, вукућп за собом децу, која су такође носила што су могла, а жене упртиле око врата децу, која ипсу могла ићи. Гдекоји би пролазили, а не би ни одговорпли , ннти на њега погледали: гдекоји би рекао : „Ех, господпне! Па радите, како знате ; срећа ваша, што немате да се бринете за жену и децу ; помозите се помучите се !" „Куку мени, ох !" викнуо би дон Абондије; „ох какви су то људи ! каква срца ! Нема ту милосрђа; свако ти мисли на се, а на мене нико неће да помисли."