Отаџбина

664

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД

Да није писац „одговора" изрекао „путем штампе", да су нримедбе у мојој критици о користи статистике Ћ иридике статистици а , још би му иза толиких погрешака, којима је пробудио моју сумњу у његову спрему за рад на том „нуту" поверовао, да познаје значење речи „придике" (биће предике:), ади пошто је то учинио, дао ми је повода, да му овде ту реч — практпчно демонстрирам. Дакле Благочастиви и христољубиви читаоци? У књижевности нашој појављују се у новије доба умотвори, из којпх се чита јасно, да им творци имају удобну навику, да мало читају а много да пишу. Ти људи су у стању свакога дана да расправе по једно друштвено - политично или научно пнтање у цигла два ступца каквога журнала. Кориговати рад стручњака, за који се иште пола века спреме, њима је таква маленкосг , као кориговатн наслов књиге, што је преводе за какав нодлистак. Они не зазиру ни од којег питања; претресају свако до дна, како се њима чини најдубље, и у том послу не пада им ни на крај памети, да има, а то ли, да је било у свету људи, који су прстом допирали у дно. За њих прошлости нема: исторпја је „бележник злочина", — преко ње се простире дебео застор и стварп се отпочињу — понова. Бен-Акибово: „Све је већ било ту!" за њих су празне речи; они почињу историју књижевности са собом, сенче је према њиховим политичким убеђењима, а осветљују према њиховом материјалном положају. Позитивна наука и љезина правила ту не улазе у обзир, а филозофија у појезијп за њих нема те друштвене користн, што има „пар кобасица." Како они својим писањем више дају, но што читањем примају, подлегну нагло хроничној инаницији душевној и не могу да схвате, како може старост да буде продуктивна. Кад би који старији писац покушао, да пх обавесги, како у класичној филологији човек (ћото) неком чудпом Фидозофском иидукцијом с годикама добија за свој назив другу реч (у1г) н то ону, што потиче нз сиаге (ујз) а служи за корен врлини (уп-кн), и да их потсети, како се тај назив стече студијом Т )г па^ига гегит — они би питали ко је тај, што говори тако „дрско", доказали би у једпом циглом нодлиску, да су му мисли „каотичне", дапатиод „класичарских халукцинацпја", и изгурали би га из онога истога храма, где их је негда учио, кад су билн ђаци. Психолошка је карактеристика тих људи, да се сами себи привиђају тако големи, да изнад себе не могу ништа да виде, и зарад те оптичке обмане остаје им околина где жнве, до века непозната