Отаџбина

ПОЗОГИШНИ ПРЕГЛЕД

671

ие из царства романтичне сањарије бадчо у практичан живот садашњег доба, и француска, модерна комедија, тежи да заузме ово земљиште. Оиисујући прилике из садањег социјадног ашвота, а одбацујући бодеснп романтизам са свима његовим нервозним изиенађењима и чудноватим пригодама, спушта се модерна комедија у сваковрсна питања, која се око нас повијају. Ова је врлина узрок оној доброј и практичној страни, која код модерне комедије влада. Без много вике и ларме, без шкодљивог и непотребног раздраживања нерава, ми видимо како се пред нама крећу слике из најобичнијега живота. Друштвена драма неће да је слушкиња свечанијим моментима свечаних личности. Она тражи грађане, она служп њима. Но иоред свију ових врлина, које на себи носе, већином печат спољашне, формалне, карактеристике, модерна комедија пмаде у својој суштини једну изванредну ману, која ће јој вазда сметати да се до стеиеница класичне драме узвиси. — Догична следственост у посматрању оних, психичппх, покрета, који се јављају у лицима и радњама што се око њих врзу, врло је површиа; она се, шта више, п губи за љубав форме, која се овде исгиче. И та мана причињава да је ова модерна гакола пролазног значаја. То чини да модерна комедија неће узићи на висину својих предака. Ако семодерна комедија и дотакне по неки пут ове психичке радње, она је не нсцрпљује до дна у свима њезиним нобудама и кретањима, као што је то била цел класичних писаца и писаца школе Шексппрове. Ова особина модерне комедије можда је, у неколико, и од користп, нарочито по писце којих таленат чесго и није у стању да одговори оним захтевима, који модерној школи не достају; који не смеју да се спусте у дубину душе човечије, испитујући узроке оним душевним ерупцијама, које су се већ испољиле. Њима је много лакше схватити п нредставити сиољну, видљиву, страну људскога живота, него оно што мало час напоменусмо. Но у колико овај не.достатак нада у очи као грешпа мана код онога дела публике, која осим елегантне форме у франц. комедији, хоће мало и дубље нсихолошке студије за себе, у толико је та мана постала врлином код оног дела нублике, која у позоришту не тражи себн душевне хране, него забаве за неколико часова. Шта више она би сматрала за кулук упуштати се са писцем, у питања од дубљега значаја. II т<. је доста ако се писац тога питања само површно дотакао. Примера ради: Фромон и Рислер имају заједничку радњу н — заједничку жену. Фромон, упронашћује радњу због те жене. Еад за ово дозна Рислер рогоносац, он баца жену на колена, очита јој моралну лекцију, отера и подиже радњу на ново. Дело је свршено; задо-