Отаџбина

11

мениди његови нису га разумевали. Идеја државног јединства била је сувите нова и захтевааа је тешке жртве, какве на првом месту стара велика властела, моћна и ауторитетом и богаством и традицијама, није хтела да даде. У самим границама чисто сриеких земаља, идеја државног јединства није још ни из далека отупила огатрину и јачину провинцпјалних тежења. Наравно да је још теже ишло са спајањем тако суревњивих етнограФских група какве су српско, бугарско, грчко и арбанашко племе. Душан је иредузео био џиновски задатак да све ове елементе, који су се између себе борили, сложи у братску борбу нротиву једне још веће и сграшније опасности; али су се и Срби и Вугари и Грци и Арбанаси отимали од тога сједињавања, и бегали од свога спасења. За велику већину у свима тим народима, оиасност сиољашња није била тако јасна и видљива, а жртве које су се од њих тражиле, биле су и сувише и видљиве и осетљиве. Програм Душанов имао је да оствари највећу славу православне цркве, да спречи да ислам ухвати корена ма где на Балкану; али је управ борба цркве грчке са црквом српском највигае сметала брзом остварењу Душанових намера. Није ли то трагична Фаталност? И није ли се та трагична Фаталност показала и у оној црној сенци нагле и изненадне смрти Дугаанове на походу у Тракију?! Није право бацати одговорност за распад Дугаанове царевине на слабог и нејаког Урогаа. Без сумње Урога није имао ни из далека ону јачину карактера, ону енергију и онај аукторитет који је Душан имао. Али је сам Душан, са свом својои енергијом и јачином, своје дело осгавио недовршено. Да га је он чвршћим сгворио, нејакост Урошева не би га могла у опасност довеети. Наравно, један ирсг Фаталности баш и јеете у томе, што наследник Душанова престола није наследио и јачину карактера свога оца, и нолитичку прозорљивост његову. Али ако Урош није био карактером јак и сиособан и искусан државник и војвода, било је остало иза Душана државника и војвода, који сујаки били и каракгером и способностима. Вукагаин и Лазар били су људи изванредно способни, људи који су знали за нланове великога цара, људи који су имали благородну частољубивост да наставе започето дело. У место да њихова